Nekad sam negde pročitala da nije uvek poželjno ljudima pomagati u prevazilaženju životnih prepreka. Pročitala sam, da to koči njihov lični razvoj i stvara nemogućnost da evoluiraju u bolju verziju sebe. Takođe sam pročitala i da se kasnije kod tih osoba javlja poriv za osvetom – iz razloga što smo im svojim „najboljim namerama“ uništili priliku da se uzdignu na lestvici ličnog razvoja. Često razmišljam o tome i čini mi se da tek sad počinjem da shvatam onu rečenicu „Put do pakla popločan je najboljim namerama“.
Prošle nedelje sam za potrebe mog omiljenog čitalačkog kluba iznova čitala Kunderu. Na samom kraju dvočasovne diskusije Aleksandra je pitala svakog od nas za šta se opredeljujemo u životu – za lakoću ili za težinu? Shvatila sam da se i posle toliko godina od prvog čitanja knjige kod mene suštinski ništa po tom pitanju nije promenilo, ja sam osoba težine.
Rođena sam sa sposobnošću da duboko osluškujem i osećam sva živa bića oko sebe, a na to se nadograđuje moj talenat da prepoznam tamo gde je mračno i teško, pa onda i da organizujem spontane akcije spašavanja, trebalo to ili ne. U nekim slučajevima one budu uspešne, a u nekim se završe tako što sam ja ta koja u sred nekog životnog uragana ostane sama i povređena. Vremenom sam naučila (na teži način) da svako mora da spasi sam sebe, bar što se ljudi tiče. Sa biljkama i životinjama je drugačije, odgovorno tvrdim. Na skali plemenitosti, prijateljstva, zahvalnosti i čiste ljubavi, to su bića koja zauzimaju najuzvišeniju poziciju.
Ovom prilikom želim da vas upoznam sa Mirandom. Miranda je moja cimerka, visoka skoro dva metra i stara oko osam godina, ona sa kojom delim životni prostor ukupne površine dvadeset tri kvadrata, i u dobru, i u zlu. Miranda je difenbahija. Ona je svedok nekih duboko ličnih, prelomnih i za mene veoma bitnih životnih trenutaka. Nas dve smo se spontano susrele, jednog jesenjeg dana, na samom ulazu u Botaničku baštu. Negde između osećaja zbunjenosti, tuge i predosećaja nadolazeće oluje, moj trenutni životni fokus porinut u egzistencijalne problematike ukrala je jedna neugledna biljka, sa jedva tri lista – napuštena i bolesna. Trenutak identifikacije sa ovim tužnim zelenim bićem je bio jači od razuma, i rešila sam da je kupim. On mi je tada rekao, sećam se dobro, da mi još jedna saksija nje potrebna i da će ovaj „vanzemaljac“ zaraziti sve druge biljke u stanu, ali moja potreba da spasim živo biće bila je jača. Stisla sam saksiju uz grudi i ponosno je ponela kući.
Istina je da sam se u tom momentu i sama osećala napušteno, i da mi je nečiji topli zagrljaj i jedno „sve će biti uredu“ bilo potrebnije od bilo čega drugog na svetu. Godine ulaganja životne energije i snage na pogrešno mesto došle su na naplatu. Opet sam pokušala da spasim jedno ljudsko biće i zaklonim ga svojim štitom od nepravdi, ali u tom kovitlacu dešavanja vezala sam sebi ogroman kamen za nogu i bespomoćno sam tonula ka dnu. Tek sad, nakon dužeg vremenskog perioda postala sam svesna koliko je lako izgubiti se u borbama koje nisu naše. I napokon sam dotakla jednu veliku životnu mudrost, a to je – kad postoji mogućnost izbora (što je u većini slučajeva), budi strpljiv, precizan, slušaj osećaj iz stomaka i pažljivo donesi odluku. Tako sam ja donela odluku da spasim Mirandu.
Bolešljivu biljku sam donela kući, pažljivo sam je izvadila iz postojeće saksije, otresla sam zemlju sa korena što sam više mogla i bacila je zajedno sa starom oblogom u kojoj se nalazila. Uzela sam novu saksiju sa terase i mešavinu svežeg supstrata koji je nastao u mojoj domaćoj radinosti, lagano sam ga nasula u dno posude, a onda pozicionirala biljku i na kraju napunila uložak do vrha zemljom. Nežno sam dlanovima pritiskala supstrat kako bih uklonila vazdušne džepove i na kraju laganim mlazom odstajale vode iz kantice zalila novu stanovnicu mog biljnog prihvatilišta. A onda sam uzela insekticid i dobro je okupala kako bih bila sigurna da će ovo biti finalno zbogom upornim vunastim vašima koje su se baškarile po njoj. Naravno, Miranda je stajala u karantinu, sve dok se nije dovoljno osnažila, izbacivši na svetlost dana jake, sjajne i živopisno prošarane listove.
Šta znamo o difenbahijama?
Ove, veoma dekorativne biljke svoje poreklo vode iz Južne Amerike, a u Evropu su ih u XIX veku doneli engleski i belgijski istraživači. Postoji veliki broj vrsta ove biljke i one se razlikuju po visini, obliku habitusa, veličini lista, nijansama koje na njima preovlađuju, kao i po šarama. Jedno je sigurno – za koju god da se odlučite, sigurno će predstavljati pravi dah egzotike u vašem domu!
Ovo je biljka koja voli svetla mesta, ali joj prija i polusenka. Važno je da ne bude direktno izložena sunčevim zracima i promaji. Najviše joj prijaju temperature u rasponu 15 -18°C, a leti i do 25°C. Potrebno je zalivati je odstajalom vodom sobne temperature ili kišnicom, ako za to postoji mogućnost. Zalivanje treba da bude umereno, a zimi čak i nešto ređe.
Presađivanje je preporučljivo na svake dve godine. Biljka se u odgovarajućim uslovima veoma brzo razvija pa joj često treba obezbediti siguran oslonac. Ako primetite da biljka pati i listovi žute, razlog za to mogu biti crveni paukovi ili vunaste vaši. U ovom slučaju uklonite štetočine, preprskajte biljku i povećajte vlažnost vazduha u prostoriji. Takođe, žuti listovi na difenbahiji često mogu biti posledica preteranog zalivanja ili dugog zadržavanja vode u saksiji. Uvek odstranite višak tečnosti, a što se prihrane tiče slobodno je možete dodati jednom u desetak dana – na taj način ćete pospešiti njen rast, intezitet boje i pojavu mladih listova. Biljka će na ovaj način postati otpornija na bolesti i štetočine.
Najbitnije je da uvek imate na umu da je u pitanju veoma otrovna biljka (svi njeni delovi) koja treba da stoji van domašaja dece i kućnih ljubimaca. Takođe, tokom presađivanja, brisanja prašine ili uklanjanja suvih listova sa nje, obavezno koristite rukavice i odmah operite ruke. Ona u svom soku sadrži kalcijum-oksalate koji mogu izazvati oticanje usta, jezika i grla, probleme sa govorom i disanjem, kao i ozbiljne stomačne tegobe u slučaju konzumacije, a zabeleženi su i slučajevi sa smrtnim ishodom. Takođe, u dodiru sa jezikom (određena vrsta) izaziva potpunu paralizu govornog aparata, a ako njen sok dospe do oka može nastupiti i slepilo.
Mojoj zelenoj saputnici Mirandi ime je ostalo još iz prošlog života, kao artefakt i podsetnik na jednu propalu vezu, ali i podsetnik na činjenicu da mudro biramo i planiramo svoje spasilačke pohode. U međuvremenu smo se selile, menjale saksije, tražeći fizičke i životne oslonce, ljudi su dolazili i odlazili, bile smo najbolje prijateljice u izolaciji, šare na njenim velikim listovima me uvek i iznova podsećaju na bezgraničnu kreativnost prirode, a njena sveže zelena – najzelenija nijansa zelene donosi najlepšu energiju početaka u svaki novi dan. Uz malo brige i pažnje sve je moguće, a biljni i životinjski svet su savršeni podsetnik na to.
A kako izgledaju vaši spasilački pohodi?
