Moja fascinacija ovim bodljikavim bićima se rodila negde početkom 1999. godine. Bila sam u drugom razredu gimnazije, vremena su bila olovno teška – u vazduhu su trepereli neminovnost i iščekivanje svega onoga što će uslediti od 24. marta, ja beznadežno zaljubljena (nesrećno), pisala sam poeziju, neprekidno preslušavajući „Dummy“, album jednog od omiljenih mi bendova (Portishead). Negde između odlaska u školu i beskrajnog gluvarenja sa društvom po uličnim ćoškovima, pokušavajući da živim momente koji ulivaju suštinu i sigurnost, jednog martovskog sunčanog dana na ulici sam primetila malu tezgu. Znatiželjno sa prišla, ugledavši stariju gospođu sa gomilom bodljikavih kaktusa ispred sebe.

Sećam se da u tom trenutku skoro ništa nisam znala o tim zanimljivim biljčicama. Samo sam osetila da me neverovatno privlače – spolja bodljikavi, a iznutra sočni i živi – gotovo isto kao i ja! Izvadila sam novac namenjen za kupovinu kasete i bez razmišljanja izabrala tri minijaturne saksije. Ljubazna žena koja je i sama godinama uzgajala i sakupljala kaktuse, dala mi je uz osmeh, par saveta za početnike.

Drži ih na svetlom mestu, idealno bi bilo zimi da stoje u prozoru, u prostoriji koja se ne greje, na nekih 10-12C. To će pospešiti njihovo cvetanje. U hladnijem delu godine na zalivanje možeš skoro da zaboraviš, samo dodaj malo vode kad se setiš. Ali zato na proleće, kad se ustale topliji dani i temperatura počne da raste, slobodno ih presadi. Oni vole suva i propusna zemljišta. Moja preporuka je da na dno saksije staviš par krupnijih kamenčića, a preko toga mešavinu zemlje i peska. Tu će se svaki bodljikavi stvor osećati „kao kod kuće“. Sa toplijim danima pojačaj zalivanje. Kako ćeš znati kad je idealan trenutak za to? Lako – opipaj prstima supstrat i ako je suv, došao je trenutak da dodaš vodu (obavezno odstajalu). Na leto ih slobodno iznesi na terasu, tamo će sigurno uživati na suncu. U periodu rasta primetićeš da izbacuju pelcere (bebe), a kad pridošlice malo odrastu, slobodno ih odvoji od majke i položi na peskovit supstrat, gde će se uz malo pažnje brzo ukoreniti. Tako ćeš imati uvek nove biljke! A ako budeš imala dovoljno sreće, u julu/avgustu nagradiće te svojim ciklama cvetovima za svu poklonjenu pažnju, a to su momenti nemerljive sreće! I znaj još jedno, nemaju svi kaktusi bodlje, tako da neke od njih možeš slobodno dodirnuti rukom ili čak zagrliti!

Uzela sam svoje tri minijaturne saksije i ushićeno ih ponela kući. U danima koji dolaze potpuno sam se predala svom novom hobiju. Tu sam se zaista osećala udobno i ispunjeno, bez trunke straha i sumnje da ja to možda neću umeti. Ova nova posvećenost je na neki čaroban način uspela da ugasi beznadežnu svetlost tinejdžerske egzistencije i donela sa sobom toplinu, suštinu i neki vid optimizma. Možda sam se ja negde u svojoj dubini poistovetila sa svojim bodljikavim prijateljima – pažljivo rukuj ili ćeš biti oštro opomenut.

Kakogod bilo, iznenada sam počela da primećujem sukulente, gde god se našla, neumorno sakupljajući pelcere. Da li je to u stanovima svojih prijatelja, radnjama u koje sam svraćala ili institucijama u kojima sam se spontano našla, svuda sam pronalazila različite primerke kaktusa. Već krajem juna sam imala zavidnu kolekciju koja je brojala nešto preko trideset vrsta. Ratni dani i bombardovanje su protutnjali našim životima poput uragana, a ja skoncentrisana na plemenitost nege i uzgoja ovih biljčica jednostavno nisam ni primetila – kao da sam se obrela u nekoj paralelnoj dimenziji. Tek kasnije sam čitala i postala svesna terapeutskog dejstva koje gajenje biljaka ima na čovekovu psihu i načina na koji novonastale spone na relaciji čovek-biljka grade jedan sasvim novi svet, koji poput utočišta koegzistira rame uz rame sa našom svakodnevicom.

Tako sam iz praktičnog rada polako učila o različitim vrstama, šta one vole, šta ne vole, tražila im keramičke obloge, sadila ih u mini-bašte (tu sam naučila da je ključ uspeha uskladiti jedinke po životnim zahtevima koje imaju), sakupljala sam kamenčiće kako bi ih što lepše ukrasila i još trista čuda.

Godine su prolazile i došlo je vreme da odem za Beograd, tako da je celokupnu brigu o mojim mezimcima preuzela mama. I oni stvarno nisu zahtevni, kad se već dobro naviknete na dinamiku – zimi su u stanu, leti na terasi, u proleće ih rado rasađujem i presađujem. Pojedine primerke imam od samog početka, sada već dvadeset šest godina i to su mi neke od najdragocenijih uspomena. Pošto su svi oko mene veoma brzo saznali za  moj novi hobi, često sam dobijala nove biljke na poklon. Tako je bilo i sa jednim lepotanom (Espostoa guentheri), kog sam dobila od Jasmine i Mike za moj osamnaesti rođendan.

On je danas, skoro tri decenije kasnije, izrastao u visoku i vitku biljku, a tek pre dve godine je dobio i prinove. U njegovom dnu postoji jedan mali čvorić koji predstavlja mesto gde je na nekada davno stajao zalepljen jedan veštački cvet. To mi je možda najdragocenija, ali i u isto vreme najtužnija uspomena koju imam. Ni Mika, ni Jasmina više nisu tu. Otišle su iznenada i neočekivano, odnevši sa sobom deo mladalačke bezbrižnosti u neku drugu dimenziju. Za njima su ostale stope ljubavi, neprocenjivo vredna sećanja, sentimenti koje nosim umesto najvrednijeg nakita, topli zagrljaji oko duše, nikad nedopričane priče i jedan kaktus. Biljka koju brižljivo negujem u ime prijateljstva – iznutra sočna i topla, puna životnih sokova, a spolja očvrsla i bodljikava, valjda kao i naše sudbine. Ali postoji jedna zanimljiva činjenica – te mlade bodlje na njoj su tako mekne i sjajne i kad pređete dlanom preko njih nežno vas miluju i podsećaju da nežnost obitava i na najnepristupačnijim mestima, samo je treba primetiti.

Drugi najstariji sukulent koju imam je jedan Hristov trn (Euphorbia milii), čiji sam pelcer pre više decenija dobila od komšinice. Njegovo ime se često povezuje sa vencem od trnja koji je Isus Hrist nosio tokom raspeća, dok je latinski naziv dobio u čast barona Milijusa, koji je tu vrstu uveo u Francusku 1821. godine. To je biljka skromnih zahteva i grandioznog izgleda, koja vodi poreklo sa dalekog Madagaskara. Kod nas stoji u trpezariji i doseže do plafona, tako da na svakih par godina moramo da je skraćujemo. Nije baš prijateljski nastrojena ka dodirima zbog velikih trnova koje ima na sebi. Po pitanju  nege, ovo je definitivno najskromnija biljka koju posedujem. A njeni crveni cvetovi koji su prisutni tokom prve polovine godine su pravi ukras. Moram samo da napomenem da je sama biljka otrovna – kako njeni delovi, tako i mlečni sok koji se nalazi u njoj, tako da pri presađivanju i rasađivanju obavezno nosite rukavice kako biste izbegli iritaciju kože.

E sad, kad ovako pišem o biljkama pomislićete da mi baš sve ide od ruke i da imam „zelene prste“, ali tu je jedna vrsta koja zauvek stoji van mog domašaja – Božićni kaktus (Schlumbergera truncata). I kad pomenem ovu biljku, uvek se setim jednog ogromnog i višedecenijski starog primerka koji ima moja komšinica Nada na Zlatiboru. On stoji u dnevnom boravku, gotovo zaboravljen na jednoj polici, uzdignut, veličanstvenog i bogatog habitusa. A tek zimi kad procveta – to je pravi praznik! Milion puta sam uzimala pelcere, ali i kupovala zasađenu biljku… i ništa. Svaki pokušaj da je održim osuđen je na propast – i to od korena (trulež). Sad će neko reći da je problem u prečestom zalivanju, ali verujte mi da to nije slučaj.

Inače, šlumergera je endemska vrsta koja vodi poreklo iz jugoistočnog Brazila i stanovnik je suptropskih i tropskih priobalnih šuma i džungli do 1500 metra nadmorske visine, gde često raste kao epifit, na stablima i svojim korenjem prodire pod koru domaćina. Kod nas se uzgaja kao sobna biljka, najviše cveta krajem jeseni i početkom zime. Ime je upravo dobila po periodu u kom cveta (božićni i novogodišnji praznici), njihov je simbol i predstavlja pravi praznični poklon za sve ljude koji imaju više sreće od mene sa ovom biljkom. Njeni cvetovi mogu biti u crvenoj, ljubičastoj, narandžastoj, žutoj, beloj i ružičastoj boji. Što se same nege i održavanja tiče, biljka ima umerene zahteve – voli svetlost umerenog inteziteta (nikako jaku i direktnu sunčevu svetlost), a što se zalivanja tiče zahteva često i temeljno zalivanje, tokom svog aktivnog rasta u proleće i leto. Dozvolite da nivo vlage božićnog kaktusa padne i osuši se između intervala zalivanja, ali nikada u potpunost i nikada ne ostavljajte biljku da stoji u vodi, jer će to dovesti do truljenja korena i stabljike. Biljka takođe ne treba da stoji na promaji i potrebno je zaštiti je od naglih temperaturnih promena. Ako kaktus ne cveta, pokušajte da mu obezbedite trinaest sati konstantnog mraka – to ga može podstaći i intenzivirati ovaj proces. Eto, kako ovaj uobičajeni kućni zeleni mezimac, za nekoga (mene) može predstavljati pravi izazov – zeleni prsti nisu uvek od pomoći.

Osvrnite se oko sebe i razmislite kad ste poslednji put nekome poklonili biljku? Koja je to najdraža „biljna uspomena“ u vašem domu i zašto? I koja je to vrsta koja za vas predstavlja pravi uzgajivački izazov? Biljke su mnogo više od ukrasa u prostoru – one čiste vazduh, filtriraju naše emocije, oslobađaju prostor od raznih toksina i pomažu nam u uspostavljanju životne harmonije i balansa. Njihov izbor često mnogo govori i o nama samima. Šta vaši zeleni ljubimci govore o vama?

Share

• Tweet
• Pin It