Jutros sam ustala i pre prve kafe prišla prozoru u nameri da cvetnu granu orhideje pričvrstim za nosač. Pomislila sam u sebi na tren – Nataša budi pažljiva, mlade grane su tako nežne i krte. I znate šta – samo što sam to pomislila, slomila sam je. Vrh sa pupoljcima je ostao među mojim prstima. Stajala sam nema i ukočena, pod prigušenim žućkastim svetlom, dok je nivo nervoze u meni kuljao. Sasekla sam nalet emocija promenom fokusa, lagano prigrlila saksiju i rekla biljci – izvini.
Slobodno mogu da kažem da ovaj jutrošnji događaj savršeno oslikava godinu koja polako ostaje iza nas. Sve što je nekako kretalo sa najsvetlijom mogućom energijom i najčistijim zamislima, obično bi završilo na pogrešnom mestu (tamo gde gubi svoje pravo značenje) ili u parčićima. Pa smo sve lepili, prekrajali, mozgali i balansirali, tražeći način da živote vratimo u kolosek zdravog razuma. Ali eto, desilo se da pupoljci ostanu na dlanu.
Elem, ova godina je imala duboko transformativni uticaj na mene, ali i na većinu nas (ne znam koliko to zaista primećujete). Ova godina koja na prvi pogled nije ništa značajno donela bila je godina borbe, inicijative, glasnog govorenja, izgaranja na barikadama, ideološkog buđenja, godina hrabrosti, mlade misli i godina nepristajanja. Premda izgleda kao da se ništa značajno u globalu nije desilo, duboko u sebi osećam kako se moj životni sistem preusmerio vođen nekim finim, unutrašnjim podešavanjima, prema ispunjenijem i smislenijem izvoru. Kako vi ovih dana osluškujete sebe? Jel osećate talas promene?
Ovo je takođe godina u kojoj sam u sveopštoj buci ponovo počela da čujem sebe. Shvatila sam da su povlačenje i apstinencija od nekih društvenih dešavanja, zapravo prilika da damo više prostora ličnim mikrokosmosima, da se reorganizujemo i da bolje postavimo prioritete. Na primer, mojih pola sata mira uz jutarnju kafu i uz nemo gledanje kroz prozor, više ništa ne može da omete. Ili jutarnji trening. Ili naprasnu odluku da to veče ostanem kući uz knjigu. Ili da jednostavno otputujem za vikend, bez ikakvog plana. Ili samo da odšetam u masu i upijam energiju, sama. Da ćutim i postojim i da ništa ne moram, a da sve mogu.
Takođe sam se ove godine borila i sa jednom velikom dilemom (verujem kao i većina vas) – da li je normalno da me proganja osećaj krivice zbog sitnih zadovoljstava koja želim da osetim u ovoj revolucionarnoj i mračnoj svakodnevici? A onda sam shvatila – bitke koje trenutno bijemo su nešto poput trke na duge staze (moje omiljene). Znači, potrebno je trčati mudro i promišljeno, štedeti razum i snagu za tačno određene deonice – to uglavnom budu nagli usponi pred cilj, mesta na kojima se deli smisao od besmisla i mesta na kojima se jasno definiše silueta pobednika – onog ko nepogrešivo u ritmu svog srca, hrabro gazi napred, svestan da svakim novim korakom na prvom mestu pobeđuje – sebe. I baš zato su bitna ta sitna zadovoljstva – da nam greju i osnažuju biće, da nam budu svetla u mraku i da nas uvek podsećaju odakle smo krenuli i gde smo pošli. Odnegovan identitet u svakom od nas jeste glavni oslonac za snagu zdravog zajedništva sutra. Zato se ne odričite „sitnica koje život znače“.
Jutros sam slomila granu na orhideji i kad su pupoljci ostali na mom dlanu, rekla sam im IZVINI. A kad biljka bude otvorila svoje cvetove na drugoj grani, reći ću joj HVALA. Koliko ste često vi koristili ove magične reči u ovoj godini?
U ovom opštem sunovratu ljudskih vrednosti, u nekim danima se na javnim prostorima osećam nevidljivo, gotovo kao vazduh. Dešava se da ljudi u žurbi pokušavaju da „prođu kroz mene“ na trotoaru, običaj pridržavanja vrata pri ulasku/izlasku iz zgrade je davno zaboravljeni element lepog vaspitanja, a ako se nekom u prolazu spontano nasmejete prepoznaćete zbunjenost na licima ljudi – kao da su se odrodili od lepih emocija – optimizma i čovečnosti. Jednostavno ostanu zatečeni osmehom potpunog neznanca, kao da smo zaboravili da su ljubav i sreća dve „zarazne“ emocije koje se deljenjem umnožavaju. Takođe, u svojoj okolini sam primetila jedan „trend ne slušanja“ koji se prilično dobro primio na tle ove jalove današnjice. Do naših mozgova kao da dolaze samo programirane informacije – gde otići, šta uraditi, šta kupiti. Mnogi od nas su otišli u jednu od dve krajnosti – u egocentrični manir ili u obrazac preživljavanja, pa više nisu u stanju da čuju ljude oko sebe. Neki moji prijatelji se prosto iznenade kad im ponovim do reči nešto što su mi ispričali pre godinu dana.
Ja volim ljude. Volim da čujem šta im je bitno u životu, šta ih je obradovalo, rastužilo, povredilo, koje bitke biju i šta su to promenili u svakodnevnim pristupima. Volim da slušam o malim stvarima koje greju srca, idejama koje čekaju svoju realizaciju, uspesima, ali i padovima, strategijama da se prebrode krizne situacije i još o mnogočemu. Ove godine sam shvatila da volim da posmatram i slušam ljude. I da su oni najveće bogatstvo u mom životu. I da ta dvosmerna komunikacija svemu daje viši smisao. A do kakvih ste zaključaka vi došli ove godine?
I sada još jedan zaključak! Odlazak na ovogodišnji advent u Krajovu (Rumunija) je u meni osvestio jednu značajnu misao – shvatila sam da ljudi ovih dana (globalno) veruju u magiju više nego ikada. Grad je zaista fantastično ukrašen i izgleda kao da ste kročili u neku bajku – bukvalno. Uz sve prateće sadržaje činiće vam se kao da ste zakoračili u drugi svet, bar na kratko. I sve je to lepo, ali ono što je zaista na mene ostavilo najjači utisak jeste leteći Deda Mraz. O čemu se zapravo ovde radi?
Tačno u 18.30h skupi ogromna količina ljudi (čitaj pola Balkana) kako bi im sa neba mahnuo leteći Deda Mraz iz svojih saonica predvođenih irvasima koje su naravno okačene za pokretnu sajlu. I naravno, svi su došli na trg da posmatraju ovaj magični događaj, a ja sam došla da posmatram ljude. Ljude u rasponu godina od 7 meseci pa sve do 107 godina, kako se strpljivo i skoncentrisano pola sata tiskaju u masi, sa sjajem u očima i poluotvorenih usta iščekujući bradatog znanca da im mahne. Sve to me je navelo na sledeće razmišljanje – šta je to dovelo do ove kolektivne opčinjenosti? Razumem decu – ona još uvek veruju u Deda Mraza i ovo iskustvo je za njih zaista veliko i emotivno, ali ova armija odraslih mi izgleda kao da želi da se vrati i uroni u čaroliju i sigurnost odrastanja, da iznova poveruje u čuda i ubedi sebe da je lepši i iskričaviji svet moguć. Nekima je Deda Mraz senzacija, a meni je pobedu ipak odnela kolektivna potreba da se veruje u magiju, bez obzira na godine. I da, sad malo van teme – ako posetite Krajovu u ovim prazničnim danima, ne propustite priliku da prošetate Nicolae Romanescu parkom.
Godine 1898, nakon izbora Nikolaea Romaneskua za gradonačelnika, glasano je za projekat modernizacije grada. Jedan od ciljeva programa bilo je osnivanje i očuvanje parkova i bašti. Arhitekta imenovan za realizaciju ovog projekta bio je Eduar Redont, koji je takođe projektovao i park Karol u Bukureštu.
Redont je projekat budućeg parka Romanesku poneo na Parisku izložbu 1900. godine, gde je projekat je nagrađen Zlatnom medaljom. U vreme izrade projekta, osmislio je veoma smele ideje: aklimatizovane su stotine vrsta drveća koje obično ne raste u klimatskim uslovima Rumunije, redizajnirao je jezero, projektovao viseći most, zamak, izgradio brda i doline, puteve, uličice i staze ukupne dužine preko 35 km – a sve to je urađeno do najsitnijih detalja. Park je otvoren je 1903. godine.
Godine 1943, kao počast osobi koja je usko sarađivala na izgradnji parka, na glavnom ulazu je postavljena bista N. Romaneskua. Vremenom su izvedeni brojni radovi koji su dodatno ulepšali ovaj park. Između 1954-1956, na glavnom ulazu je izgrađen postojeći portal, napravljena je ograda sa stubovima i betonskom podlogom i žičanom mrežom, pristanište je obnovljeno i prošireno. Godine 1964, javna rasveta je modernizovana i izgrađen je staklenik. Ukupna površina parka je blizu 100 hektara, a površina jezera u parku je oko 4 hektara.
Park je prelep, magičan, pun neverovatnih detalja i ako svi drugi biraju da veruju u čaroliju praznika, ja sjajnih očiju i poluotvorenih usta biram zauvek da verujem u čaroliju prirode!
I da, ne znam da li sam vam već spomenula, ali jutros sam svojom nespretnošću polomila cvetnu granu sa sve neotvorenim pupoljcima na mojoj omiljenoj orhideji. Rekla sam joj izvini. Takođe, sa vama moram da podelim još jednu veoma bitnu informaciju – kad polomite mlad cvetni izdanak na orhideji, ona spontano, nakon određenog vremena počne da pušta novi. Kako i zašto? To ne znam. Verovatno je u pitanju neka stvaralačka magija. Ipak je priroda najkreativnija sila na planeti!
