Mnogo volim decembar, a razlozi za to su mnogobrojni. Počećemo neskromno – moj rođendan, rođendani dragih ljudi, porodična slava, doček Nove godine, ako imamo sreće sneg (mnogo snega), kićenje jelke, dekorisanje prostora, lampice, vunene čarape, cimet, kuvano vino, više mraka i više prilike za odmor, takođe više domaće kuhinje – čorbice, supice, potaži, ruska salata (!), šarlota i svi mogući i nemogući kolači sa jabukama i kruškama, ušuškavanje uz omiljenu knjigu, dremka bez osećaja da nešto propuštam i svež jutarnji zrak na obrazima (mi koji živimo u gradu zahvaljujemo se ovom prilikom vetru koji duva i omogućava nam da dišemo vazduh koliko-toliko prihvatljivog kvaliteta). Čini se da spisku kraja nema i sve su ovo razlozi koji čine da se osećam prisutnije u sopstvenom životu.
Ali, ali… Neko uporno pokušava da nam ukrade magični decembar. I to se oseća. Ova namera koja se rodila negde u periodu između penzionisanja divnog običaja slanja čestitki i rođenja „crnog petka“, preplavljuje svet poslednjeg meseca u godini, čineći da kroz dane koji bi trebalo da budu spori, nadahnuti i iznutra topli, ljudi marširaju kao hipnotisani sa „to do“ listama u glavi – treba stići na još jedan događaj, treba uraditi još jedan posao, treba kupiti još jedan ukras za jelku ili pidžamu ili šolju, treba izaći u susret rokovima i tako, sve se uglavnom svede na trebanja i moranja, u nedogled. I evidentno je da ovaj konzumerističko – kapitalistički sistem teži da nas ukalupi, kako bi postali savršeno poslušni delovi njegove slagalice. Ali, dobra vest je sledeća – ima i nas neposlušnih! Nas koji drugačije vrednujemo svoje vreme, potrebe i navike, kao i nas koji će uvek pre dobronamernog saveta sa društvenih mreža poslušati svoj osećaj iz stomaka i glasić zdravog razuma u glavi.
Pa da rezimiramo situaciju. Decembar je mesec sveopšteg usporavanja. Dovoljno je samo da zastanete i pogledate prirodu oko sebe – sunce se nalazi na svojoj najnižoj tački, tama dominira, životinje padaju u stanje hibernacije, drveće uvlači svoje životne sokove duboko u sebe, seme strpljivo čeka toplije dane u zaleđenom tlu. I sasvim je normalno da u ovim kratkim i hladnim danima čovek oseća pad životne energije. I ako osetite taj nalet umora, nisu vam potrebni vitamini ili neke čarobne formule, biće dovoljno da zastanete, pripremite sebi kafu/čaj, oljuštite mandarinu ili jabuku, spontano utonete u kratak popodnevni san, otkažete sve isplanirano kako bi pripremili topao obrok kod kuće uz omiljeni film ili odete uveče u krevet sat ili dva ranije. I za sve to vam nije potrebna nikakva dozvola – jednostavno nam je svima potrebno da u hladnom delu godine osetimo neku dodatnu brigu, nežnost i toplinu iznutra, kako bi spolja ostali vitalni i u balansu.
Sa druge strane stoje društvena očekivanja koja imaju sasvim drugačije poimanje decembra. Ona nas pozivaju na druženja, žurke, provode, umrežavanja, hipnotišući nas prazničnom groznicom u kojoj još nešto treba da uradimo, kupimo ili da posetimo još jedan događaj. I nekako se jednostavno desi da se između svakodnevne trke moranja magija decembra ugasi. Ako se malo distanciramo od svakodnevnih događaja i razmislimo, brzo shvatamo – čovek je taj koji je definisao vremenske intervale (dan, mesec, godina), a sve to iz razloga kako bi efikasnije funkcionisao u promenljivim periodima i ciklusima planete Zemlje. Ove odrednice su naravno nastale iz pažljivog promatranja prirodnih ciklusa. Ljudi su primetili da se Sunce pojavljuje i nestaje u pravilnim intervalima. Jedan ciklus svetlosti i tame postao je „dan“ (prirodni fenomen vezan za rotaciju Zemlje oko svoje ose – oko 24 sata). Zatim, imamo mesec. On je naravno nastao posmatranjem Zemljinog satelita Meseca. Njegove faze (mlad, prva četvrt, pun mesec itd.) ponavljaju se otprilike svakih 29,5 dana. Stari narodi su koristili lunarne cikluse za računanje vremena. I na kraju, tu je i godina koja je naravno vezana za kretanje Zemlje oko Sunca. Potrebno je oko 365 dana da Zemlja napravi jedan krug oko Sunca. To je omogućilo praćenje godišnjih doba, što je bilo ključno čoveku za poljoprivredom. I tako je čovek dugo živeo u harmoniji sa prirodom, prateći njene ritmove. Ali dolaskom naglog industrijskog i tehnološkog razvoja odmetnuli smo se od celine čiji smo deo bili po samom postanku i evo nas sad kako pokušavamo da stvorimo veštačku harmoniju bez pokrića koja nema gotovo nimalo veze sa prvobitnim duhom iz koga je sve poteklo. U ovom modernom narativu ako se osvrnemo oko sebe, videćemo gomile ljudi koji hrle da završe sve bitne i nebitne stvari do kraja poslednjeg meseca u godini, kako bi od januara okrenuli blanko listove svojih rokovnika i sa ponosom počeli da ispisuju svoje planove za prvi mesec u godini. Ali ako se okrenemo prirodi – videćemo da ona i dalje miruje, tiha i ponosna.
Ne treba dozvoliti da nas obuzme zavodljiva magija novih početaka čija varljiva priroda kasnije može biti uzrok nekih razočarenja. Uvek je potrebno da se setimo da prema prirodnim ciklusima, pravi trenutak za novi početak jeste prvi dan proleća – a do marta je neophodno da se energetski pripremimo za sve ono što nam tek dolazi u zagrljaj.
Shodno promišljanjima iznad, iskoračila sam iz začaranog kruga, kako bih izbegla decembarski bluz. Početak meseca doneo je moj rođendan, koji me je podsetio na činjenicu koliko divnih ljudi imam u svom životu – i na tome sam beskrajno zahvalna. Takođe, danima sam raspremala stan, stihijski – onako bez plana i opterećenja, kako bih se rešila stvari koje odavno ne koristim. Onda sam izvadila i novogodišnji nakit i rastegla sijaličice po celom prostoru – tako uveče imam osećaj da je zvezdano nebo sasvim blizu. Počela sam učestalije da uživam u čajevima koje sam letos sama uzgajala. Takođe, tu su i moji rukom pravljeni mezimci – macerati od smilja i lavande, koji su u ovim hladnim danima našli svoju pravu primenu. Počela sam iznova da testiram svoje kulinarske sposobnosti i setila se koliko je bitno u svoju ishranu uvesti što više celovite hrane. Pošto sam donela domaće jabuke sa planine, bacila sam se na pravljenje mog omiljenog kolača – Italijanske šarlote. Kaže mi mama – Praviš poslasticu, jel ti neko dolazi u goste? Ja joj odgovorim – Niko ne dolazi, ovaj stan je zaslužio da zamiriše na cimet i vanilu, da zamiriše na dom. I da, konačno sam uspela da završim sa čitanjem jednu knjigu sa kojom se borim još od letos. I kad me pitaju ovih dana – gde ćeš za doček? Odgovorim sa – ne znam. Znam da će biti ruske salate, domaćeg peciva, kuvanog vina, nekih dobrih filmskih i književnih naslova, a za ostalo se ne brinem. Jer moja Nova godina je u martu. A decembarski bluz, naravno da može – ali u mom omiljenom bluz klubu, sa društvom i točenim pivom. Živeli!
