Danas se obeležava rođendan jedne od najvoljenijih glumica. Njen lik je postao zaštitni znak i asocijacija na dobar stil, umerenost i sofisticiranost, a ona je svojim ponašanjem i ličnošću zaslužila da je ljudi i posle mnogo godina nakon smrti posmatraju kao uzora.
Danas je rođendan Audrey Hepburn, a i Google joj je odao poštovanje na svoj način.
Sećaju je se po njenom senzibilitetu, inteligenciji i humanosti. Sve to vuče korene daleko pre njenog rođenja i karijere, do visoko obrazovanih i multinacionalnih predaka. Oni su joj pružili odličnu potporu za izgradnju jedinstvene ličnosti, a Audrey je to iskoristila na najbolji mogući način.
Rođena je 4. maja 1929. u Belgiji. Već sa 5 godina se odvaja od porodice zbog internata u Engleskoj, gde je počela da uzima časove baleta. Otuda i njena velika ljubav prema muzici, plesu i sva ona gracioznost u njenom držanju.
Odlazak oca u detinjstvu nazivala je najvećom tragedijom svog života. Smatra je većom i od svega onoga što je, kao tinejdžerka, preživela sa majkom u II svetskom ratu. Usled hroničnog nedostatka hrane i čaja tokom ratnih godina, Audrey je bolovala od neuhranjenosti, astme i anemije, što je ostavilo dugoročne posledice kojih se nije mogla osloboditi do kraja života. To je nije sprečilo da napreduje u plesu i postane vrhunska balerina. Nastupala je u dobrotvorne svrhe i na taj način prikupljala novac za one kojima je bio potrebniji, a svojoj porodici je pomagala držeći privatne časove baleta. Tajno je prenosila i poruke francuskom pokretu otpora. Sve ono što je videla i preživela za vreme rata, ostavilo je traga na njoj i okrenulo ju je humanitarnom radu u UNICEF-u u kasnijem periodu života.
Kraj rata je dočekala sa majkom u Holandiji, na svoj 16. rođendan. Uprkos teškom zdravstvenom stanju, oslobođenje je videla kao priliku da nastavi da prati svoje snove i još više se posvetila plesu i marljivom radu na sebi. Primljena je u baletsku školu Sonje Gaskel, gde je tri godine usavršavala balet, moderan džez i avangardnu koreografiju.
1948. godine dobija stipendiju za prestižnu baletsku školu Mari Lambert u Londonu. Seli se u London s majkom, u nadi da će konačno postati prima balerina. Međutim, da bi obezbedila sebi nešto novca počinje vikendom da radi kao foto-model i brzo shvata da ima prirodni talenat za to. Prolazi audiciju za mjuzikal High Button Shoes, u kome ima samo jednu rečenicu: „Have they all gone?“. Ta jedna rečenica je ne sprečava da iskaže svoj talent u 291. prikazivanju mjuzikla. Biva primećena, što joj otvara dalja vrata za mnogo veće uloge.
Za Audrey 50-e i 60-e su bile godine neverovatne kreativne energije i umetničkog razvoja, čime je doprinela njena posvećenost radu i usavršavanju. Gracioznost i jednostavnost koje je nosila u sebi joj pomažu da postane muza brojnim modnim kreatorima i fotografima tog perioda.
50-e su bile odskočna daska za njenu karijeru. Nakon nekoliko sporednih uloga, zasijala je na Brodveju sa glavnom ulogom u komadu Gigi. Uloga princeze Ane u filmu Praznik u Rimu (1953) učvrstila je njenu popularnost i donela joj prvi Oskar za najbolju glumicu. Na snimanju ovog filma upoznala je Vilijema Vajlera, Gregori Peka i Edit Hed, osobe sa kojima će negovati dugogodišnje prijateljstvo. Kostimografkinja Edit Hed je zaslužna za stvaranje prepoznatljivog izgleda koji je Audrey imala u svojim prvim filmovima, izgleda koji su ubrzo počeli da prate i oponašaju vodeći modni časopisi.
Sa Sabrinom (1954) stigla je još jedna potvrda njenog talenta od strane publike i kritike, ali i poznanstvo sa mladim francuskim dizajnerom Živanšijem, čije haljine je nosila u pomenutom filmu.
Najednom, od devojčice koja se u ratnim godinama borila za svoje snove i puko preživjavanje, postaje uzor mladim devojkama širom sveta svojom jednostavnošću i elegancijom. Sa karijerom u usponu, postaje muza najpoznatijim modnim i portretnim fotografima tog perioda.
Još jednom svoje zdravlje podređuje nastupima i usavršavanju što je ponovo dovodi do neuhranjenosti. Međutim, taj period joj je doneo i veoma lepe trenutke sa Melom Fererom, za koga se udala 1954. godine. Supružnici zajedno glume u ekranizaciji Tolstojevog klasika Rat i mir.
Krajem 50-ih, usled pada na snimanju, ne samo da je zadobila teške fizičke povrede već je zbog toga izgubila i bebu. Ružan period je veoma kratko trajao, te joj se sudbina već početkom 60-ih opet osmehuje i dobija sina prvenca Šona. Moguće da je zbog posledica prethodno proživljene porodične tragedije, ali više je cenila vreme provedeno sa porodicom i prijateljima
’61. nam je donela Doručak kod Tifanija, a sofisticiranost i stil njenog lika Holi Golajtli se i danas, posle više od pedeset godina, čvrsto vezuje uz pojavu i lik Audrey Hepburn. Zbog tog filma je mala crna haljina, delo Živanšija, dobila svoj vanvremenski status klasika.
Kako su se 60-e bližile kraju, tako je i brak Audrey i Mela postajao neizvesniji. Mel je vršio sve veći pritisak nad njom da više radi i snima. Audrey je htela da veći deo svog vremena posveti sinu i porodici, uporedo preživljavajući još dva pobačaja. Par se konačno razveo 1968. nakon čega se Audrey preselila u Rim sa sinom. Nova decenija i novi grad su joj doneli novi početak, novu ljubav i novu šansu da se ostvari u ulozi majke.
Tokom 70-ih fokusirala se na svoju porodicu dok je karijera bila u drugom planu; 80-e su joj konačno donele pravu ljubav i životnog saputnika sa kojim je radila u UNICEF-u kao ambasador dobre volje sve do kraja svog života.
Početkom 70-e godine dobija sina Luka sa svojim novim mužem, Andreom Dotijem. Svojevoljno se povukla sa scene i dobar deo te dekade provela u, prema njenim rečima, najomiljenijoj ulozi posvećene majke dvoje dece i žene u Rimu. Zahvaljujući filmu Robin and Marian (1976) vraća se pod svetla reflektora i to, rame uz rame sa Šonom Konerijem. Žonglirajući između prekookeanskih promocija novog filma i porodice, Audrey pokušava da izađe na kraj sa glasinama o muževljevom neverstvu. Želela je da javnost zadrži sliku njihovog braka kao svakog “normalnog”, koji ima svoje razmirice ali koji je “generalno srećan”. Međutim, činjenica je da se jaz između Audrey i Andrea sve više produbljivao.
Početkom 80-ih na jednom od snimanja upoznaje Roberta Voltersa, sa kojim ima mnogo sličnosti, počevši od svakodnevnih interesovanja pa do detinjstva u Evropi. Njih dvoje se sve više zbližavaju, ali Audrey odbija da ozvaniči njihovu vezu čak i nakon razvoda od Dotija. 1987. godine glumila je u filmu Love Among Thieves zajedno sa Ričardom Vagnerom, koji nije dobio baš najbolje kritike. To je ujedno i njena poslednja uloga.
Nakon toga počinje jedno novo razdoblje u njenom životu, kome se posvetila do srži sa Voltersom. Okreće se radu u UNICEF-u, kao jedan od ambasadora dobre volje. U narednih pet godina posetila je više od 20 zemalja sa najtežim uslovima za život dece, a najviše su to bile zemlje Trećeg sveta. Tamo se suočila sa izgladnelom i decom koja su na rubu preživljavanja. Ukazala je na milione onih kojima je preko potrebna pomoć kako bi preživeli, na one koji su došli do tog stadijuma usled prirodnih ili katastrofa uzrokovanih ljudskim delovanjem. Nije samo donirala novac, već se aktivno angažovala u putovanjima i radu. Sa Rodžerom Murom jednom godišnje je organizovala humanitarno veče u Holandiji na kome su uvek prikupljene ogromne donacije za ugroženu decu.
O svom radu u UNICEF-u jednom prilikom je rekla: “Data mi je privilegija da govorim u ime dece koja ne mogu da govore za sebe, te je moj zadatak lak obzirom da deca nemaju političke neprijatelje. Spasiti dete je blagoslov; spasiti milione je Bogom data mogućnost”.
Krajem 1992. godine otkriven joj je rak u odmakloj fazi, te je zbog bolesti morala da prestane sa radom u UNICEF-u. Poslednje mesece svog života provela je u Švajcarskoj, povremeno šetajući baštom kada je imala snage za to. U istom periodu dodeljena su joj brojna priznanja za njen humanitarni rad i doprinos na tom polju. Umrla je 20. januara 1993. godine, četiri meseca pre svog 64. rođendana.
Uticaj koji je imala na svoju publiku iskoristila je za pokretanje svesti o ugroženima. Njen rad za UNICEF i dalje služi mnogima kao inspiracija i podstrek da se okrenu humanitarnom radu. A, kako je sama govorila, najznačajniji su joj rezultati koje je postigla za života upravo na ovom polju. Danas, kroz Fond za decu Audrey Hepburn, nastavlja se prikupljanje sredstava za bolji život i obrazovanje najugroženije dece sveta.
Svoje otvoreno srce i jednostavnost življenja je nesebično delila. Naučila nas je šta znači boriti se za porodicu i kao izgladnela tinejdžerka i kao predana majka, a kasnije i kao osoba koja se posvetila blagostanju izgladnele i siromašne dece. Gracioznost je bila neotuđivi deo njene ličnosti i može se reći da je upravo ona zaslužna za stvaranje i održavanje slike elegantne i prefinjene Dame. Dame sa velikim D, koja će i dalje služiti kao ispravan uzor mnogima.
fotografije: tumblr.com, pinterest.com
