Slikao je brzo i energično, ali promišljeno i pametno. Nekada mu je bilo potrebno samo par minuta da kaže kako će tehnologija jednog dana misliti umesto nas. I bio je u pravu. Crtao je kao da nekuda žuri, kao da je od samog početka znao da će umreti mlad.
Tekst: Nikola Todorić
Asocijacija prva: Detinjasti likovi
Dela Kita Haringa izgledaju naivno i zabavno. Uprkos tome, haotične kompozicije, prenaseljene figurama u bezbroj položaja i veličina, su mu veoma pedantne. Nikada nije povlačio linije bez razloga, iako nam to tako deluje. Bez Volta Diznija ne bi bilo ni takvog Haringa. Veliki uticaj crtanih filmova, posebno Šašave družine prepoznaju se veoma lako. Ne treba ga zbog toga potcenjivati. Naprotiv, stvorio je jednu od najlepših „družina” izmišljenih figura mladalačke energije. Voleo je da razgovara sa decom i divio se njihovoj mašti. Nije imao predrasude i kao nijedan umetnik ranije, u dečjim crtežima i humoru pronalazio je inspiraciju. Bio je vidovit. Ponekad bi glave na ponavljajućim figurama zamenjivao ekranom kompjutera. Veoma čudno za 1978. godinu kada tehnologija nije predstavljala pretnju, niti su se kompjuteri masovno koristili.
Asocijacija druga: Predrasude
Iako ga poznajemo po živopisnim radovima, motivima poput zgrčene bebe i psa koji laje, veći deo njegovog opusa odnosi se na odgovore savremenim društvenim i političkim dešavanjima. Nije bio imun na probleme oko sebe. Da li ste znali da se linijama borio protiv aparthejda (razdvajanju bele manjine od crne većine u Južnoafričkoj Republici), borio se protiv zloupotrebe droge i na kraju, kao homoseksualac inficiran virusom HIV, zalagao se za siguran seks kako bi se ova bolest nekako zauzdala jer je osamdesetih bila ravna tepih bombi u Njujorku. Linijama je govorio i o teškoćama LGBTI zajednice, o uskraćenim pravima i njihovom proganjanju i omalovažavanju na poslu, pa čak i u porodici. Voleo je da ode u dečje dobrotvorne organizacije i nacrta nešto što će razveseliti bolesne mališane i nasmejati ih.
Asocijacija treća: Ritam linija
Haringove figure su savitljive i izgledaju kao da plešu. Dok je radio slušao je hip hop pa je ritam uticao na poteze koje je pravio. Zato se oseća energija u „plesu” njegovih likovnih „karikatura”. Slikao je na vinilskim ceradama, kačio ih je pored postera i reklama na ulicama Njujorka pa su te figure izgledale prolaznicima kao brejkdenseri čiji nastup upravo traje na zidu neke stanice podzemne železnice gde su ga hapsili. Kada su policajci shvatili da je postao zvezda subkulture, otišli su jedan dan namenski da ga pronađu i privedu samo zato da bi cela policijska stanica upoznala Madoninog najboljeg druga.
Asocijacija četvrta: Njujork
Da nije bilo takvog, liberalnog i slobodnog Njujorka, ne bi bilo ni Kita Haringa. Doselio se tamo, ne zato što je bio željan slave već je želeo da upozna istomišljenike, momke sebi slične. U jednom malom gradu u Pensilvaniji, gde je rođen, osećao se kao u zatvoru. U Njujorku je počeo nov život, studirao je slikarstvo na Fakultetu za vizuelne umetnosti, a noću odlazio u kultni Mudd Club. Grad je pucao od kreativne energije kao nikada pre, i nikada posle. Madona, Sindi Loper, Čarls Buš, Klaus Nomi, Rupol, članovi new vawe benda The B-52’s i Kit Haring okupljali su se u Klubu 57 i stvarali istoriju pop kulture. Bilo je to mesto u podrumu poljske crkve gde su dolazili i prigradski klinci koji su bežali od kuće da bi pronašli one koji vole iste stvari. Utorkom su se prikazivali najčudniji filmovi koji su mogli da se pronađu, a sredom uveče Kit Haring čitao je svoje pesme, da bi 1981. napravio izložbu.
Asocijacija peta: Demokratija
„Umetnost je za sve” velikodušno je ponavljao. Godinama je okupljao hiljade ljudi na izložbama pa je njegov društveni uticaj postao veći. Bez toga, nikada ne bi mogao da postane pravi umetnički demokrata. Protivio se elitizmu i nije voleo kolekcionare koji su njegove radove kupovali i za 6,5 miliona dolara. Nije želeo da se meša u pravila trgovine, a umetničko tržište bilo je otvoreno prema savremenoj umetnosti mnogo pre nego što se on pojavio. Uprkos tome, hteo je da se zna ko je i kakve poruke šalje. Možda se nikome u životu nije dogodila kontradiktornost – da ima isti rad, u isto vreme, ispod zemlje, u podzemnoj železnici i u prestižnoj galeriji Vitni. Da bi ujedinio sve rase, polove, ljude različitih obrazovanja i seksualnosti, doseljenike i Amerikance, odlučio je da otvori Pop Shop na Menhetnu u koji je zaista dolazio najrazličitiji narod ujedinjen oko istih ideala – život bez zabrana, nesputan, nezarobljen, život sa šansom da se bira svojom voljom.
Fotografije: The Keith Haring Foundation
