I pored mnogobrojnih kriza sa kojima se svetska populacija u poslednjim decenijama učestalo susreće, najveće nepravde često ostaju neprimećene pod debelim prekrivačima tišine. Među njima se nalazi kako porodično nasilje, tako i nasilje na decom, čija učestalost i razmere ukazuju na činjenicu da se nalazimo na pragu najveće pandemije nasilja u Evropi, o kojoj se malo govori.
Kako izveštava The Human Rights Channel jedno od petoro dece u Evropi je žrtva nekog oblika seksualnog nasilja. Ovo uključuje seksualno dodirivanje, seksualno uznemiravanje, doterivanje, egzibicionizam, eksploataciju u prostituciji i pornografiji, silovanje, onlajn seksualno iznuđivanje i prinudu. Seksualno zlostavljanje često ostavlja trajne tragove za ceo život, zbog zloupotrebe moći i poverenja. Između 70% i 85% dece poznaje svog zlostavljača i velika većina dece su žrtve ljudi kojima veruju. Deci je teško da o tome pričaju, pa čak jedna trećina žrtava nikad nikome ne govori o ovome. Neka deca nisu u stanju da prepoznaju zlostavljanje jer su veoma mala ili su to deca sa invaliditetom. Često se desi da deca nemaju sa kim da podele to što im se dešava, a u tome ih sputava intenzivan osećaj krivice i sramote. Veoma jak uticaj ima i osećanje straha od toga da im se ne veruje ili strah od posledica: odmazda i mogući uticaj na porodicu, karijeru i reputaciju. Neka deca veruju da su u pravoj vezi i iz tog razloga upadaju u vrtlog zbunjenosti. Kako god, na nama odraslima, kao i na vladama, organizacijama i institucijama je da prekinemo ovu tišinu, sprečimo zlostavljanje, zaštitimo decu i pomognemo im u borbi protiv nekažnjivosti počinilaca.
Filmska publika je na ovogodišnjem GoetheFEST-u imala priliku da pogleda jedno ostvarenje koje se bavi ovom tematikom. Film ,,Karla” čiju režiju potpisuje Kristina Turnaces nas vodi u Nemačku 1962. godine, gde se dvanaestogodišnja Karla odlučuje se na nešto nečuveno kada prijavljuje svog oca zbog višegodišnjeg seksualnog zlostavljanja. U društvu u kome su ćutanje i stid norma, ona se na sudu bori za pravdu i za sopstveni život. Istražni sudija Lemi pokušava da joj obezbedi neophodnu pažnju stručne i šire javnosti, ali Karla insistira na tome da svoju priču ispriča na vlastiti način, uključujući i sve ono što ostaje neizgovoreno. Na osnovu istinite priče, ovaj film govori o hrabrosti, dostojanstvu i o borbi za to da se nađu reči i za ono što je neizrecivo.
Neretko se zapitamo zašto žrtve zlostavljanja u većini slučajeva odluče da ne govore o onome kroz šta su prošle? Da li je u pitanju strah, nespremnost za suočavanje zbog dubine traume ili ponovnog prolaženja kroz bolna iskustva? U svakom slučaju tišina i delikatnost u pričanju Karline priče su ovom filmu dale na snazi, tako da u skoro dva sata gledaoci imaju priliku da zajedno sa glavnom junakinjom proživljavaju nesavladivi tremor užasa i bola, koji su proistekli iz najmračnijih životnih iskustava. Tišina je u filmu tako fino kalibrisana i nekad nam govori o napetosti nastale iz neizrečenih strahova, a nekad o stoicizmu i unutrašnjoj snazi.
U nekim scenama ne vidimo direktno napade Karlinog oca, ali se taj prizor više puta pojavljuje u prolaznim, mutnim flešbekovima, kojima dominira uznemirujući zvuk zujanja insekata dok Karla pokušava da ispriča svoju priču. Generalno gledano, rediteljka pronalazi snagu u kontrastu, a promišljenom dizajnu zvuka koji utiče na atmosferu. To je tipično za muve koje zuje u Karlinom sećanju i za čistoću zvuka zvučne viljuške koju sudija Lemi koristi da pomogne Karli da se probije kroz zbrku svojih emocija.
Iako je fokus na Karlinoj potrazi za pravdom, ona se pojavljuje i u nešto rasterećenijim životnim momentima, nakon što joj je pruženo utočište u manastiru kojim upravlja stroga sestra Tereza i gde se sprijateljuje sa devojčicom Adom. Uključivanje ovih scena pomaže da se pojača poenta koju Karla kasnije usmeno izražava sudiji, da njen život ne bi trebalo da bude definisan očevim postupcima. Opuštenost i relativna lakomislenost manastirskih interakcija takođe nude predah od tragičnih životnih iskustava, a kasnije i događaja u sudnici, čime čine da tenzije u tim zvaničnim prostorijama budu još opipljivije.
Kako neko može svedočiti u okviru sistema koji ne prepoznaje decu kao subjekte prava? Kako neko može dobiti priliku da svedoči ako sistem nije spreman ni da ga podrži? Kako neko može potvrditi svoje izjave u okruženju gde tradicija ima toliku težinu? Odgovore na ova pitanja i mnoga druga, koja se tiču ove i te kako bolne teme možemo dobiti gledajući film. Ali, molim vas, nemojte pomisliti da je rediteljka prepustila sitnim sentimentalnostima da nam ispričaju ovu priču, to je učinjeno sa hrabrošću, ponosom i dostojanstvom jedne dvanaestogodišnje devojčice koja je imala dovoljno snage da svoje traume iz detinjstva podeli sa ostatkom sveta. Zato, budite strpljivi i nežni, nikad ne znate ko sedi pored vas ili koju vam je tajnu prećutala/o vaš najbliži prijatelj/prijateljica. Neke rane su toliko duboke da teško zarastaju, a neke leže još uvek neosvešćene pod hrpama straha, sramote i nepoverenja u okruženje i sistem. Bitno je da čovek toj tišini da dovoljno prostora i sigurnosti, a kad se u njoj sakupi dovoljno snage, na ožiljcima prošlosti izrašće snažni cvetovi nepokolebljive snage i odvažnosti – zato što preživljena trauma nije ono što nas određuje i ograničava.
Ovogodišnji GoetheFEST sa svojom savršenom filmskom selekcijom svakome je doneo po nešto i podstakao nas na različita razmišljanja, podsetivši nas da u opštem životnom metežu ne zaboravimo da osluškujemo sebe. Nadam se da ste iskoristili priliku da pogledate bar jedan film iz ovogodišnjeg fantastičnog festivlskog programa!
