Verovali ili ne, veština je merilo umetnosti

Izgleda da je postalo kul naprasno obožavanje konceptualne umetnosti koja je mnogima do juče bila odvratna. Univerzitet u Oksfordu se oglasio još 2009. godine i izneo stav da nije u pitanju nikakva umetnost. Mnogi su bili zapanjeni nerazumevanjem ugledne škole, ali se ispostavilo da predrasuda ima svuda. Sumnjalo se da li je ona ludost ili neka vrsta psihoterapije umetnika. Trik koji možda uspe.

Šetao sam galerijom Tate Modern i čuo ženu kako gleda u delo Mauricija Katelana Heil Hitler. Rad čine tri uzdignute ruke koje simbolišu nacistički pozdrav u Trećem rajhu. Time je sugerisao da je nacizam i dalje opasnost, da je iz brojnih razloga ostao tabu tema i da je Hitler umotan u ćebe tišine, a stvorio je toliko zlo. Odgovoran je i za naše prošle, sadašnje i buduće strahove. „Ovo može i moje dete da napravi” izgovorila je žena dok je stajala pored mene. Naglas se pitala zašto je ovo uopšte u muzeju. Primedbe ispred ovakvih dela su neizbežne, uvek može nešto loše da se kaže o konceptualnoj umetnosti, izaziva snažne reakcije i potpuno suprotstavljena mišljenja. Nerazumevanje je utoliko veće, jer malo ko može da odvoji vreme i sazna zašto je konceptualna umetnost takva kakva je.

Konceptualna umetnost je nova umetnost. Umetnici odbacuju ono što je do tada urađeno, koriste niz novih tehnika, tema i medija koja se bitno razlikuju od konvencionalnih. Potom, ona od nas traži intelekt. Ne bih se usudio da je definišem, jer ima onoliko definicija koliko i umetnika. Nastala je u periodu između 1966. i 1972. godine. Umetnička ideja postaje važnije od umetničkog dela, a pokret je odbacio mnoge standarde po kojima se ranije sudilo o umetnosti i počinje da se buni protiv pravila da umetnost mora da bude vizuelno lepa. Umetnici predstavljaju predmete koji nisu umetnički, jer do pojave konceptualnih umetnika koristila se boja, glina, drvo, metal, a sada  možete da vidite i dildo, pisoar, Ćićolinine sise ili naduvanog jastoga, spremnog za surfovanje klinaca po priobalnim talasima. Umetnička dela ne moraju da pokazuju veštinu, sada je iskustvo gledalaca od najveće važnosti, a pre svega – da je umetnik u delo uneo svoje ideje, odnosno koncept.

Ukoliko se vratimo malo unazad, videćemo da konceptualna umetnost nije nastala onda kada sam naveo već mnogo ranije, 1917. godine. Tada je Marsel Dišan napravio rady made, predmet koji je već proizveden, ali ne kao umetničko delo već kao pisoar. Njegova vrednost postaje razmišljanje, zašto je pisoar preimenovan u Fontanu postao umetničko delo. Objašnjenje je jednostavno. Dišan je jednog dana otišao u prodavnicu vodovodnih cevi. Ugledao je pisoar koji mu je zgledao kao Brankušijeva erotska skulptura, kao sedeći Buda ili renesansna Madona kada se okrene naopako. Dišanova poruka je bila jasna: „umetnost je nešto po čemu pišate”.

Ali, zar ostale umetnosti nemaju ideju? Odgovor bi mogao da bude jedna od teorija, da konceptualna umetnost samo ispituje koncepte, a da u suštini nije konceptualna više nego bilo koja druga. Ona je skup strategija i kao što sam već rekao – ideja. Nama, gledaocima preostaje da pronađemo smisao koja je u našem perifernom umu, ali je tu i bilo bi dobro da je formulišemo rečima.

Kada je Mauricio Kaletan prošle godine šetao „Majami Bičom“, naišao je na prodavnicu voća. Kupio je banane za 30 centi, uzeo je jednu, prilepio crnom trakom i to je bilo njegovo delo na velikoj smotri Art Basel u Majamiju. Banana je simbol globalne trgovine, a delo, iako sumnjivo, postavilo je pitanje bogatim ljudima koji su odmah bili spremni da plate tu bananu 120 hiljada dolara: „da li znaju koliko košta jedna banana i koliko miliona ljudi ne može da je kupi”?

Za razliku od, recimo impresionizma, banana može da postane kultno umetničko delo. Veština je merilo vrednosti dela – glasi nova poruka konceptualne umetnosti.

Share