Sve što kažemo može biti upotrebljeno protiv nas.
A šta je sa ćutanjem?
Sigurna sam da je većina vas čula rečenicu „U ćutanju je zlato.“ Svaki put kada bih je čula ili pročitala na društvenim mrežama, osetila bih neku nelagodu. Zašto? Da li je ćutanje loše? Kada je pametnije da ćutimo, a kada da nešto kažemo?
Čovek je društveno biće. Napravljen je da bude u kontaktu sa drugim ljudima i da sa njima komunicira. Sva živa bića imaju sposobnost da razviju neki oblik komunikacije. Čovek ima najsavršeniji, Ili bar mi tako mislimo. Naša svest nam omogućava da svet oko nas prožima naše biće, a govorni aparat nam je dat, da to i iskomuniciramo. Kao takva, komunikacija je jedna od najvažnijih ljudskih potreba. Putem nje izražavamo svoja mišljenja, osećanja, bolje upoznajemo druge ljude, izjavljujemo ljubav, čitamo knjige, slušamo muziku. Koliko nam je komunikacija važna, govori i tehnologija koja se sva usredsredila da se jedni drugima približimo, čak i ako smo fizički daleko. Kada ne bismo komunicirali sa drugima na bilo kom nivou, osećali bi se jednako usamljeni kao da smo sami na svetu. Reči nose ogromnu moć. Reči podrške i ljubavi naših najbližih najbrže leče i umiruju našu dušu. Da, reči znaju biti lekovite! Nažalost, njima jednako možemo i da povredimo ljude oko sebe. One mogu biti vrlo skupe, ako s njima ne baratamo vešto. Ali, šta kad jedna strana u bliskom odnosu zaćuti? Ima li ćutanje cenu?
Ima. I to visoku. Jednako kao i reči koje uputimo drugim ljudima. Iako rečima možemo da povredimo druge, ćutanje nije ništa manje bolno.
Ako mene pitate, kada je pametnije da ćutimo umesto da govorimo, ja bih rekla, samo onda kada je jedini cilj naših reči da povredi drugu osobu. Tad je bolje i pametnije da zaćutimo, jer ne možemo da izbegnemo odgovornost onoga što smo izrekli. Međutim, ne možemo uvek da se sakrijemo iza ćutanja i da očekujemo da i ono ne donosi svoje odgovornosti i posledice. Što bi Jean-Paul Sartre rekao: „Svaka reč ima svoje posledice. Svako ćutanje, takođe.“
Za svaki problem, postoji neko rešenje. Da bi do tog rešenja došli, važno je da pričamo, da čujemo šta druga strana misli, oseća, na koji način vidi događaj, problem. Ako sa druge strane dopire samo muk, malo toga možemo da učinimo. Ponekad u konfliktima pribegnemo ćutanju, idući linijom manjeg otpora. Mislimo kako je dovoljno da istrpimo i prećutimo, da sačekamo da se situacija stiša i primiri, a potom će sve biti ok. Ako svaki konflikt ovako posmatramo, znači da ih guramo pod tepih. Stvari koje ne raščistimo, vremenom vode ka brojim nesporazuma. Pomalo je i nezrelo da verujemo, kako će se nešto rešiti samo od sebe.
Iako verujem da je ponašanje bolji parametar šta neko oseća prema nama od samih reči (jer ljudi mogu da budu neiskreni) svakako nam je važno da s vremena na vreme i čujemo kako se druga strana oseća. Ako nas neko voli i to nam svojim ponašanjem jasno pokazuje, opet nam je važno i da čujemo. U tom slučaju, reči su direktna potvrda da ono što već osećamo i vidimo kroz ponašanje voljene osobe, bude validirano i rečima.
Lepo je kada imamo sa nekim da ćutimo, ali da bi ta tišina bila prijatna, kraj nas mora biti osoba koju poznajemo, u koju imamo poverenja. Da bi nekog upoznali taj neko mora sa nama otvoreno da priča o sebi, svojim doživljajima i emocijama, da osećamo iskrenost u njegovim rečima. U suprotnom, ćutanje udaljava ljude. Ako nekog volimo i uporno ga uskraćujemo da čuje naše misli i osećanja, teško da će ta osoba da se oseti voljenom. Ćutanje drugu stranu ostavlja zbunjenom, izgubljenom, ljutitom, nesigurnom. Intimni odnosi podrazumevaju da sa bliskom osobom delimo i svoje „tamnije“ strane ličnosti. Da podelimo i kada smo povređeni, uplašeni. Tako se zbližavamo. U bilo kom odnosu ćutanje na duge staze dovodi samo do udaljavanja.
Niko sem nas ne zna kako se mi osećamo i šta mislimo. Ćutanjem možemo od drugih da sakrijemo ono što nas boli, plaši ili čega se stidimo. Ćutanjem možemo da se zatvorimo u svoja četiri unutrašnja zida. Ćutanjem možemo da se sačuvamo da nas ponovo neko ne povredi, da ne zloupotrebi naše strahove ili naše tajne. Ali, ćutanje ima cenu. Ćutanjem nikada nećemo uspostaviti bliske odnose, ćutanjem žrtvujemo sebe zarad nas samih. Ćutanjem potiskujemo. Ćutanjem bežimo od sebe i od drugih. Ćutanje nas vodi u unutrašnji bezdan i nemogućnost da proverimo da li nas zaista neko može voleti takvi kakvi jesmo. Ćutanjem skrivamo sebe od drugih i ostajemo zacementirani u svoja crno bela uverenja. Ćutanjem rizikujemo da izgubimo voljene osobe. Ćutanje se jednako teško prašta kao i uvreda.
Ako ste osoba koja je sklona da se povuče u ćutanje, zapitajte se sledeće:
- Šta tačno branite ćutanjem, koji deo sebe?
- Da li se bojite da ćete izgubiti kontrolu nad svojim emocijama ako krenete da ih ispoljavate?
- Da li se bojite svog besa? Svoje agresivnosti?
- Da li se bojite ako kažete šta stvarno osećate, da ćete biti odbačeni/ostavljeni/nevoljeni?
- Da li ispoljavanje emocija znači da će vas drugi videti kao slabu osobu?
- Koji strah ste sakrili kada ste pobegli u ćutanje?
- Da li vas je ćutanje do sada koštalo nekih bliskih odnosa? Da li je bilo vredno toga?
Ako mislite da vas je teško voleti ili biti u vašem društvu takvi kakvi jeste, ćutanjem ćete sigurno to sebi potvrditi, jer će se ljudi vremenom udaljiti od vas, a da razlog ne leži u vašoj ličnosti, nego u ćutanju kao vidu ponašanja. Logičan je zaključak, ali ne valjaju premise. Opet, zapitajte se, koliko ste tim istim ljudima uistinu i dozvolili da vam se približe i da vas upoznaju.
Kada nam ljudi koje volimo zabranjuju pristup i isključuju iz svog unutrašnjeg bića, mi možemo da se osećamo nepoželjno, nevoljeno i/ili usamljeno. I kada svaki naš pokušaj da se približimo rezultira povlačenjem druge strane, mi ćemo vremenom ili da ostanemo u tom odnosu vrlo nesrećni ili ćemo taj odnos napustiti. Mnogi brakovi i veze su popustili upravo pred nedostatkom komunikacije, koja nije uvek jednostavna, ali je put ka zdravom i ka očuvanju bliskog odnosa.
Autorka teksta: Master psiholog Vanja Orlović
