Čaj je jedan od 6 napitaka (uz vodu, vino, pivo, kafu i coca-colu) koji je uticao na istoriju ljudske civilizacije.
Nastao je davne 2737. godine p.n.e u Kini i širio se svetom preko Japana (7 vek), Arapskh zemalja (8 vek), Holandije (1610. godine), Rusije (1638. godine), Engleske (1650. godine) i Amerike (1650. godine). Putovao je kopnom i morem i razvio veliki broj sinonima od kineskog izgovora biljke Camellia sinensis kojima danas nazivamo ovaj napitak “te” ili “ča”.
Kroz istoriju se kretao, menjao i danas se pojavljuje na tržištu u pregršt oblika. Čajni napitak poredimo sa vinom jer nastaje od samo jedne biljke koja daje neograničen broj napitaka u zavisnosti od klimatskih uslova, načina i vremena berbe, obrade i kombinacije sa drugim biljkama. Dnevno u svetu se popije približno 2,5 milijardi šoljica čaja.
Neke se konzumiraju kao napitak za osveženje, okrepljenje i/ili uživanje, a neke kao način i stil života. Postoje brojne tradicije, rituali i ceremonije širom planete. Zavirite u neku od njih.
U Kini, postojbini čaja, razvijen je čitav koncept ritualnog i ceremonijalnog ispijanja čaja poznat pod imenom “Gong Fu” metod, nastao za vreme dinastije Ming (1368-1644).
Ceremonija podrazumeva poseban način ponašanja i ophođenja za osobe koje prisustvuju ceremoniji. Koriste se minijaturni delovi posuđa i male posude (šoljice) iz kojih se čaj ispija iz tri gutljaja, sa tri prsta što simbolizuje ukupni balans uma, tela i duha. Čajni napitak se najčešće priprema sa oolong (polufermentisanim) čajem i planinskom vodom i pije se takav, bez ikakvih dodataka. Mogu se koristiti i beli, žuti, zeleni, crni čajevi pri čemu svaka vrsta čaja podrazumeva i specifičan pribor i set za pripremu.
Oni kojima možemo zahvaliti za širenje običaja ispijanja čaja u Evropi, a i širom sveta su Britanci. Njihov politički uticaj tokom XVIII i XIX veka doprineo je širenju njihovih običaja i kulture. Katarina od Bragance, ćerka Portugalskog kralja Jovana IV, koja se udala za kralja Čarlsa II, u miraz je donela i sanduk čaja (1662. godina) i uvela kulturu ispijanja čaja. Britanci su uvozili prvenstveno crni čaj koji je oporijeg i jačeg ukusa. To je bio razlog da u svoju kulturu ispijanja čaja uvedu pored meda i šećera i mleko, po čemu postaju čuveni.
Iz svih tih okolnosti javlja se poseban ritual koji se naziva Britanski ritual, poznat kao ČAJ U PET.
Početkom XVIII veka osmislila ga je Ana, sedma grofica od Bedforda. U duga i kišna engleska popodneva ona je uz partiju bridža svojim gostima nudila čaj uz sendviče i kolačiće. Ovaj običaj imao je i veliki društveni značaj, jer su period dokolice od 17h pretvoren je u zanimljiv i prijatan događaj, koji je kasnije prihvatila i radnička klasa, okupljajući se u okviru porodice. Bridž, crni čaj u kombinaciji sa mlekom i medom, poslužen u skupocenom porcelanu odlike su čajanke u pet.
Mongolski vladar Ačtin Kan je 1638. godine poklonio 70 kg čajnih listića ruskom caru Mihajlu I. Nakon ovog događaja čaj se ubrzano popularizuje i dobija posebno mesto u životima ljudi koji su naseljavali teritoriju tadašnje Ruske carevine.
Osobenost ruske tradicije konzumiranja čaja jeste samovar – posebno dizajniran metalni kazančić u kome se greje voda i koji omogućava da svako sebi napravi čaj željene jačine. Na vrhu samovara nalazi se najčešće porcelanski čajnik u kome se pravi jak čaj (esencija čaja) koji svako sebi sipa u šolju i dodaje proključalu vodu i na taj način priprema čaj željene jačine.
Ruski čaj, koji je kao posebna vrsta čaja poznat kod nas u Srbiji je zapravo specifična mešavina oolong (polufermentisanog) čaja sa vrstama čaja kimen i dimljeni lapson sišon. Ruski čaj ima specifičan ukus i miris koji podseća na miris dima i obično se pije sa kriškama limuna, zaslađen džemom.
Sjedinjene Američke Države – su značajne po velikoj modifikaciji čajnog napitka jer više od 80% svih čajeva koji se konzumiraju, se serviraju kao hladni čajevi tj. instant čajevi.
Instant čajevi su izrađeni od suvih ekstrakata lekovitog bilja, sa ili bez dodatka aroma. Mogu biti u prahu i granulama i pripremaju se kao ledeni čajevi („ice tea“). Ledeni čaj prvi put se služio 1904. godine na svetskom sajmu u St. Louis-u gde su ekstremno toplo vreme i zahtevi za hladnim napicima, naterali engleza Richarda Blechyndena da sipa čaj u čaše sa kockama leda.
Indija – čaj u ovoj zemlji, kao njegovoj postojbini, ima dugu tradiciju. Po mnogo čemu se ne razlikuje od načina ispijanja čaja u Kini (veliki broj vrsta čajeva, priprema, pribor, duhovni ritual itd.).
Specifično za Indiju je korišćenje Mashala čaja, koji je spoj crnog čaja sa cimetom, đumbirom, muskatnim oraščićem, kandaminom, biberom i karanfilićem. Najčešće se konzumira ujutru, kao prvi jutarnji napitak i istovremeno predstavlja prvu stvar koju će svaki gost dobiti u kući.
Japan – Japanska umetnost čajne ceremonije naziva se „ćado“ (sado) ili „put čaja“. Njen drugi naziv je i ća-no-ju.
Tajna ove umetnosti je u religioznom estetskom stavu koji preslikava životnu filozofiju celog naroda. Japanski ritual i ceremonija podrazumeva poseban obred sa bambusovim posudama i metlicama gde se izmešaju voda i sprašeni čaj (matcha) i na kraju ispija tečnost – čaj sa sve biljkom. Rituali su različiti u zavisnosti od vrste čaja, načina pripreme ali i posuđa (najčešće porcelan) koji se koristi u pripremi i konzumiranju čaja.
U Japanu je i danas ceremonija čaja na nivou savršenstva i postala je neverovatno komplikovan, ali i prefinjen obred koji simbolično povezuje prirodu, umetnost, ljudske vrline i istančan način ponašanja. Pre pristupanja samom činu ispijanja čaja gosti prolaze kroz komplikovan obred duhovne pripreme, koji je još uvek teško shvatljiv većini Evropljana. Cela umetnost i obred je povezan sa zen budizmom, taoizmom, ali i filozofijom koja se često naziva „teaizam“.
Turska – Turski čaj je vrsta crnog čaja koji se uzgaja na istočnim obalama Crnog mora, poznat je pod nazivom “rize čaj” (po imenu provincije u kojoj se gaji).
Služi se vruć i pije se iz malih staklenih čaša, kako bi se videla boja čaja. Suženje na čaši i metalni prsten obezbeđuju da na prstima ruku ne dođe do opekotina.
Maroko – je zemlja u kojoj se tradicionalno konzumira čaj “gunpowder”.
Gunpowder je stigao iz Španije, a u osnovi je to kineski zeleni čaj sa dodatkom nane. Ritual podrazumeva da se listići čaja preliju ključalom vodom i odstoje 15 minuta, nakon toga se ocede i začine listićima nane. Zbog oporog ukusa služe se sa velikom količinom šećera (2-3 kašičice). Uglavnom se služi vruć i sipa sa visine u kristalne/staklene čaše. Sličan način ispijanja čaja je rasprostranjen i u Tunisu, gde je običaj da se čaj sipa sa velike visine da bi se tako temperatura čaja prilagodila temperaturi tela.
Divan tekst, hvala 🙂