SOKUHIN-SAMPURU-Stvarnost-i

ŠOKUHIN SAMPURU: Stvarnost ili iluzija

Ogladneli turista bi se osećao u Japanu potpuno izgubljen da mu u pomoć ne priteknu ,,šokuhin sampuru’’, plastične replike hrane koje su postavljene u izlozima restorana. U bukvalnom prevodu, šokuhin znači namirnica, a sampuru je engleski ,,sample’’ prilagođen japanskom jeziku.

SOKUHIN-SAMPURU-Stvarnost-i

U japanskom postoji izreka koja kaže da se prvo jede očima, pa se prema tome izuzetno obraća pažnja na prezentaciju hrane. Pre ulaska u restoran gosti dobro prouče šokuhin sampuru, pa je i Japancima lakše da se odluče šta će naručiti, a strancima koji ne čitaju japansko pismo su replike hrane pravi spas. Iz izloga restorana vam se
smeši pica sa topljenim sirom, raznovrstan suši i činija ramena (kineski rezanci u supi sa mesom i povrćem) iznad koje lebdi par štapića koje pridržava samo par rezanaca. Pored toga je krigla piva sa čvrstom penom zamrznutom u vremenu i nekoliko vrsta sladoleda se nikada neće istopiti. Kako i bi kad je sve napravljeno od plastike. Sve izgleda nadrealno, čak lepše nego prirodno, tako da vam odmah proradi voda u ustima. Restorani u Japanu kupuju plastične replike hrane i ponosno ih izlažu u prozorima kako bi reklamirali pravi izbor hrane, privukli goste savršenom prezentacijom i olakšali im da se što pre opredele šta da naruče. Japanski vizuelni meni datira iz prve polovine dvadesetog veka. Priča se da su Japanci počeli da stavljaju šokuhin sampuru u izloge svojih restorana pedesetih godina prošlog veka kako bi, u to vreme retki, turisti mogli da se snađu i da znaju kakva ih hrana očekuje unutra.

SOKUHIN-SAMPURU-Stvarnost

Međutim, replike nas zapravo vode u japanske Alpe, u živopisan gradić Guđo Haćiman gde se se krajem devetnaestog veka rodio Takizo Ivasaki, otac plastičnih modela
hrane. Sam gradić je i danas centar šokuhin sampuru u kom se nalazi kompanija Be-i-Co koju je osnovao gospodin Ivasaki. Tu se nalazi na desetine radionica za izradu plastične hrane i na više desetina prodavnica koje nude sve što vam mašta poželi. Dvadesetih godina prošlog veka gospodin Kavasaki je počeo da pravi replike hrane koristeći parafin. U početku, te replike nisu trajale dugo jer se parafin izložen toploti topio  i menjao boju, ali se vremenom prešlo na dugotrajnu smolu, a od osamdesetih godina se koristi plastika za pravljenje modela hrane. Posle Prvog svetskog rata, kad je Japan već otvorio svoja vrata prema ostatku sveta, hrana iz Evrope i Amerike je ušetala na novo tržište. Japanci koji su živeli u viševekovnoj izolaciji su u početku bili skeptični prema novoj vrsti hrane, tako da je izum gospodina Ivasakija razbio predrasude i razmekšao nepoverljive Japance da se prepuste novim, neisprobanim paletama ukusa. Posle Drugog svetskog rata, američki vojnici su bili veoma zahvalni pronalazaču replika koji im je olakšao da izaberu i probaju nešto novo i egzotično. Učenje zanata izrade hrane od plastike traje godinama. Šegrti počnu prvo sa rezancima od heljde („soba”), zatim pređu na suši i krljušt od ribe i konačno, kada savladaju razne tehnike, kao diplomski rad izlože plastičnog jastoga ili pohovanu šniclu sa sitno seckanim kupusom koji deluju toliko ukusno da bi preobratili i okorele vegane i oterali ih u greh. Zapadnjaci u poslednje vreme su sve više gladni plastičnih replika. Iako se u Evropi i Americi mušterije ne privlače na isti način kao u Japanu, plastične replike hrane postaju popularne u galerijama, prodavnicama suvenira i zabavnim parkovima. Generalno, nije u evropskom i američkom duhu da provedu sate i godine praveći nešto što ne bi dalo grandiozniji rezultat. Za izradu istih su potrebne godine znojenja i umeće vajara, ali u minijaturnoj formi, kao i beskrajno strpljenje u čemu su Japanci vrsni majstori, a uz to šalju u svet nešto što je isključivo „Made in Japan’’. Kapabaši je ulica u Tokiju u blizini Asakause (poznate po najstarijem tokijskom hramu) koju stranci nazivaju „Kitchen Town”. U toj ulici se prodaje sve što je povezano sa restoranima, kafeima, sudovima i priborom za jelo. Tu se nalazi i pola tuceta prodavnica koje prodaju šokuhin sampuru, a ako kuvari i vlasnici restorana ne mogu da pronađu šta im odgovara uvek mogu da naruče iz Ivasakijevog rodnog grada ono što im je potrebno. U taj gradić stiže sve više zainteresovanih iz celog sveta kako bi učestvovali u nekom od mnogobrojnih kurseva pravljenja plastične hrane. Liste čekanja su sve duže i potrebno je rezervisati mesto i nekoliko meseci unapred.

SOKUHIN-SAMPURU-Stvarnost2

Danas je zanat pravljenja veštačke hrane prerastao u vrstu umetnosti, a sigurno prerasta i u veoma lukrativnu industriju. Ne prave se replike hrane samo za restorane, te minijaturne verzije obroka najčešće postaju privesci za ključeve, navlake za telefone, magneti i razni suveniri. Tako da u Japanu možete pisati olovkom u obliku celera ili špargle, nositi privezak u obliku pečene kobasice, staviti na frižider magnet koji izgleda kao čokoladni kolač i smestiti svoj mobilni telefon u futrolu koja podseća na omlet ukrašen kečapom. Radnje koje prodaju suvenire trljaju ruke jer je prodaja replika hrane odletela nebu pod oblake. Modeli plastične hrane izgledaju toliko stvarno da mnogima počnu da krče creva pri samom pogledu na hranu, međutim ima i onih koji bi radije da preskoče ručak kad pogledaju te replike. Uostalom, ne kaže se bez razloga da o ukusima ne vredi raspravljati. Meni su šokohin sampuru toliko bizarni da im mesto vidim na platnima Salvadora Dalija gde je lebdeća stvarnost zamagljena iluzijom i gde nikad ništa ne truli.

Vesna Belušević (Cukuba, Japan)

Share

About Tea

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA Image

*