Snovi jednog dendija

Moj Beograd je Beograd kneza Mihaila Obrenovića, zbog toga što su ljudi u njegovo vreme sa svih strana dolazili, a ne odlazili odavde. Šezdesetih godina 19. veka budućnost je mogla da se vidi baš tu ispred Narodnog pozorišta, simbola novih vrednosti.

Iz izgnanstva, mladi knez drugačije je zamišljao otadžbinu. Čak sedamnaest godine živeo je u Beču, jer su sukobi sa dinastijom Karađorđević bili kao rat bele i crvene ruže u borbi za presto. Za razliku od Lankastera i Jorka, naše dve dinastije otimale su presto jedni drugima u blatu do kolena. Posle Vučićeve bune proteran je i opet vraćen na presto 1860. godine. U egzilu, zaboravio je kako izgleda njegova zemlja i koliko je nerazvijena. Kada se vratio bilo mu je jasno – morao je da učini korak napred, ne za sebe, već za Srbiju. Ma koliko vam ovo zvučalo poput slogana predizborne kampanje, ne može se drugačije objasniti. Taj korak bio je preko potreban jer su se u to vreme u Londonu prvi put oglasila zvona Big Bena, započeti su radovi na Sueckom kanalu, u Rimu se gledao Verdijev Bal pod maskama, a u Americi je Zlatna groznica na vrhuncu.

Aleksandar Leka Mladenović; Još jednom za Kneza Mihaila, 2011 bakropis, akvatinta, 70 x 50 cm

Beograd je i dalje bila varoš, ali zanimljiva varoš. Spoj nespojivog. Turski, sefardski i cincarski običaji bili su pomešani sa srpskom i osmanskom arhitekturom. Život se odigravao oko Saborne crkve, pristaništa i Karađorđeve ulice, pa do pijace na mestu današnjeg Studentskog trga. Terazije su bile ono što je danas Novi Beograd. Gradilo se u neoklasicizmu, po ugledu na Beč. U takvom nizu moderne arhitekture dovršen je dvor koji je više ličio na konak, ali je elitizovao građanski život. Tu je održan prvi bal, a kneginja Julija volela je da ugošćava strane putopisce, naučnike i umetnike.

Knez Mihailo Obrenović i kneginja Julija; nepoznati autor; Beč 19. vek Istorijski muzej Srbije

Jača svest o značaju obrazovanja. Otvorena je Velika škola, pa zatim Francuska, laboratorija za hemijske analize, ruši se Stambol kapija – simbol ropstva i na tom mestu počinje gradnja Narodnog pozorišta.

Varoš menja vizuelni identitet i postaje grad.

Stiže i svest o značaju štampe. Pokreću se prve novine godinu dana pre nego što će knez Mihailo osloboditi Beograd od Turaka. Novine su bile doslovno prozor u svet sa ilustracijama Pariza, Londona, Bele kuće (koja se tada gradila), sa tumačenjima naučnih otkrića, basnama, savetima, rebusima, uputstvima kako da se sašije odelo…

I ukus Beograđana se menja.

Zabava postaje deo kulture, devojke su se danima spremale za Svetosavski bal, stizali su modni žurnali sa krojevima haljina iz Beča i Pešte, otvorene su nove kafane gde se igraju prve partije šaha i bilijara. U kafanama se svađalo i mirilo uz pivo, izvođene su pozorišne predstave, osnivale su se političke stranke.

Na mestu današnjeg Studentskog trga bila je velika pijaca. Trgovalo se glasno, na nekoliko jezika. Malo niže, dorćolski sokaci se formiraju u ulice. Prave se šetališta, i ništa se nije radilo stihijski, već po postupnom planu urbanizacije Emilijana Josimovića. U drugom delu grada, počinje da se gradi Vaznesenjska crkva, a na Kosančićevom vencu držani su javni časovi gimnastike.

Anastas Jovanović dizajnira prve poštanske marke, eksperimentiše sa novim medijima i fotografiše. Osniva se slikarska škola, a gospođe ministarke dočekale su prve butike. Mnoge od njih su se ugledale na Anku, ćerku Jevrema Obrenovića. Ne samo da je živela luksuzno i bila zaljubljena u bečku modu zbog čega su je zvali Anka Pomodarka, već je ženama ulivala samopouzdanje i volju da se opismene.

Anastas Jovanović, knez Mihailo, 1864 - 1868, fotografija, 11,2 x 15,6 cm; Muzej grada Beograda

Knez Mihailo je sa sobom doneo renesansu. Bio je naš Fransoa I Valoa. Vodio je evropsku diplomatiju i imao zdravu želju (bez inata) za kulturnim preporodom. Znao je šta znači budućnost, znao je kako se ostvaruju velike ideje. Bio je prosvećeni apsolutista, pravi pomodar, dendi koji je raskinuo sa tradicijom prethodnih vladara. Međutim, dendiji nisu imali nikakvo zanimanje osim kicoške elegancije, a knez Mihailo je i te kako imao. Nosio je ideje savremenog Zapadnog političara.

Sanjao je o zabranjenoj ljubavi i o tome kada će osloboditi i ulepšati Beograd. Beograd iz kog ljudi tada nisu odlazili već u njega dolazili iz svih krajeva. To je bio san kneza Mihaila. Da neko poželi da bude tu, da ostane u Beogradu.

Share