Sea Going Green je mnogo više od običnog startapa, a Ali Dragozet daleko više od klasične preduzetnice. Sa sedištem u Holandiji, ova inovativna konsultantska kompanija uspela je da privuče pažnju na društvenim mrežama putem njihovog prepoznatljivog slogana #GoGreenForTheBigBlue. Putovanja, briga za održivost i ljubav prema morskom životu u srži su ovog startapa koji cilja na turističke agencije koje pokazuju interesovanje i razvijenu ekološku svest da sa poštovanjem koegzistiraju sa okeanima i živim svetom u njima, ali i da reše pitanja koja su često zapostavljena u ime brzog i lakog prihoda. CEO Sea Going Green, Ali Dragozet često, verovatno i nesvesno, pored izgovaranja reči okean ili more, doda „naše“. Ona deli naš svet sa okeanom i zauzvrat okean deli svet sa njom.
Neophodnost i, možda pak najvažnije, želja da budemo eco-friendly raste već neko vreme. Za mnoge kompanije i brendove biti eco-friendly počinje i završava se isticanjem određenih vrednosti putem društvenih mreža. Šta te je podstaklo da započneš svoju konsultantsku firmu koja nije limitirana pomenutim pristupom, već se zaista fokusira na planiranje i izvršavanje konkretnih promena za klijente?
S obzirom na to da sam po profesiji pomorski biolog, održivost je uvek bila u srži mojih interesovanja. Nakon završenih studija na Amsterdamskom Univerzitetu (University of Amsterdam) i istraživačkih projekata pri WWF-u i institutu Naturalis Research, shvatila sam da želim da ponudim nešto što nije nalik postojećim konsultantskim firmama. Želela sam da pomognem da u turizmu dođe do temeljnih promena. Putovala sam širom sveta primećujući da je zagađenje plastikom uzelo maha. Negde gde je nekada bila prelepa plava voda ili masivne planine, danas je otpad i to me je navelo na akciju. Takođe, provela sam neko vreme radeći u turističkoj agenciji i mnogo sam zavolela taj posao. On mi je pružio priliku da sagledam turističku industriju iz druge perspektive. To me inspirisalo da dalje istražujem morsku biologiju i pronađem način kako bih to spojila sa mojom ljubavlju prema putovanjima. Kada je UNWTO (United Nations Wold Travel Organization) navela da je 2017. godina međunarodnog održivog turizma, razumela sam da je upravo to mikro sektor u kome želim da gradim svoju karijeru. Počela sam da tražim kompanije koje se bave ovim poslom i kada sam uvidela da ih zapravo nema, započela sam svoju! Nisam htela da budemo još jedna neprofitna organizacija koja se samo teoretski bavi temom održivosti. Ekološka održivost je i danas ono što „prodaje“ robu i usluge i verujem da bi kompanije trebalo da ulažu u nju ukoliko žele da budu okrenute budućnosti. Zalaganje za ekologiju je ogroman deo našeg posla kako bismo podigli svest o postojećem problemu, a to uglavnom radimo putem društvenih mreža i organizovanjem događaja.
Koliki je za tebe bio izazov prelazak iz akademskog sveta u preduzetništvo?
Veliki je skok preći iz istraživačkog rada u laboratoriji na pisanje biznis planova i definitivno sam morala da se podsetim osnova iz oblasti biznisa i finansija. Stvaranje tima sastavljenog od pojedinaca koji poseduju različite veštine, životna i poslovna iskustva, a koji imaju zajedničku želju da #GoGreenForTheBigBlue, imalo je veliki značaj za profilisanje naše kompanije. Izazov koji sam morala da prevaziđem bio je upravo mudar odabir pravih ljudi za naš tim, baš kao i poslovanje bez ikakvog finansiranja sa strane. Srećom to je trajalo samo prvih 9 meseci! Danas, posle godinu i po dana tu smo sa ekipom strastvenih ljudi koji žele da naprave promenu, i spremni smo da proširimo našu firmu. Osim toga u procesu smo razvijanja naše prve aplikacije, nešto slično Googlemaps-u, ali sa fokusom na morsko okruženje kako bi se promovisala održiva upotreba takvih predela…Uzbudljiv period!
Sea Going Green očigledno ima širi pristup konzervaciji okoline, fokusirajući se na izvor problema. Šta bi lokalne zajednice mogle da urade kako bi se suočile sa ovim problemom na efikasniji način? Da li možemo da se obratimo vladi i da uporno i direktno zahtevamo promene?
Apsolutno. Lokalne zajednice bi trebalo da zahtevaju promene od vlade, kao i od kompanija koje ih okružuju. Ponašanje ljudi iz zajednice direktno utiče na ugostiteljstvo i ponuda najpre zavisi od potražnje. Ukoliko potrošači prestanu da kupuju određeni proizvod, onda će kompanija morati da razmisli šta radi i prilagodi svoj pristup. Lokalne zajednice su najčešće i najviše uključene u konzervaciju upravo zato što najviše zavise od okoline. Odličan način da se podstakne akcija jesu organizovane kampanje koje uključuju zajednicu. Jedan od primera jesu čišćenja plaža ili ukoliko nemate plažu u blizini, „plogging“ događaji!
Šta najčešće preporučuješ turističkim agencijama koje žele da implementiraju zeleni pristup u svoje poslovanje?
Najviše sugerišemo investiranje u dugotrajnu strategiju zelene tranzicije, kao i neophodnost da se stvori tim koji će biti posvećen implementaciji kreiranog plana za održivost. Pored toga, često spominjemo da je potrebno preći sa korišćenja jednokratnih plastičnih proizvoda na održive alternative. Osim toga, ključno je organizovati edukativne treninge i radionice na temu zaštite životne sredine za sve zaposlene, kako bi se posvećenost održivom razvoju razumela unutar čitave organizacije.
Kada govorimo o stvaranju brenda, u kojoj meri je danas „eco-friendly“ etiketa ključna za uspeh?
Došli smo do trenutka kada svaki brend mora da ima element eco-friendly priče. Svi bi trebalo da budu uključeni i svest o održivosti je neophodna u svakoj industriji. Kao potrošači, mi danas zahtevamo eco-friendly pristup od svih biznisa, malih i velikih, i radije ćemo podržati brend koji je okrenut ekologiji. Ne postoji planeta B.
Što se tiče brige o životnoj sredini, koje greške uočavaš u pristupu turističkih agencija?
Najveći problem je što mnoge turističke agencije ne usmeravaju svoje delovanje u skladu sa brigom o okolini i održivosti na umu. Bilo bi mnogo jednostavnije umanjiti negativan uticaj kada bi njihove usluge od početka bile usklađene sa potrebama životne sredine. Problem koji takođe često primećujem je nedostatak transparentnosti i nepostojanje tima (često se time bavi samo jedna osoba) koji je specifično namenjen bavljenju ovom temom. Pomenuti nedostatak transparentnosti izaziva nepoverenje od strane klijenata budući da agencije često preuveličavaju koliko su posvećene naporima vezanim za održivost. Samim tim, potrošači optužuju kompanije kako ne rade dovoljno ili kako „greenwash“-uju (zelena propaganda). Kompanije zaista moraju da počnu da rade sa stručnjacima za održivost kako bi stvorili adekvatnu strategiju i uspeli da komuniciraju sa svojim potrošačima na efektivan i iskren način, kao i da postanu svesni činjenice da se put ka održivosti ne može postići preko noći.
Čega bismo kao turisti trebalo da budemo svesni kada putujemo? Kako da ostvarimo što manji uticaj na mesta koja posećujemo?
Predlažem da što češće putujete vozom. Ukoliko je baš neophodno da se putuje avionom, probajte da „otkupite“ vašu emisiju ugljen-dioksida. Neke avio kompanije poput KLM, započele su fenomenalne inicijative kako bi svaki putnik mogao da učini nešto po tom pitanju. Tako KLM sponozirše projekte u okviru kojih se sadi drveće srazmerno emitovanoj količini ugljen-dioksida nastalog tokom putovanja. Probajte i da pratite princip „reduce, reuse, recycle“ kako biste eliminisali zagađenje od plastike dok putujete. Možete da počnete tako što ćete kupiti ceger, „eco-friendly“ flašu za vodu i kremu za sunčanje koja je bezbedna za živi svet u okeanu i moru. Putnici bi trebalo da budu svesni takvih stvari s obzirom da proizvodi za telo, kao što su šamponi i kreme za sunčanje imaju vrlo negativan uticaj na živi svet u vodi. Istraživanje je pokazalo da nešto što naizgled deluje bezopasno, kao što je nanošenje kreme za sunčanje nanosi veliku štetu koralnim grebenima. U ovom trenutku, između 6000 i 14000 tona krema za sunčanje se ispira u naše okeane. I da, kupujte lokalno! Održiv turizam nije isključivo vezan za prirodu, on podrazumeva da prilikom posete određenoj destinaciji ostavite pozitivan uticaj na lokalnu ekonomiju, zajednicu, koliko i na okolinu. Ostavite svako mesto koje posećujete u istom ili u boljem stanju nego kada ste došli.
Da li je način na koji si odrasla uticao na tvoju ljubav prema morskom životu?
Odrasla sam putujući. Rodila sam se u Srbiji, a naša porodica se preselila u Kanadu kada sam imala godinu dana. Moj otac je iz Hrvatske zbog čega smo odlazili u Hrvatsku svakog leta. Tamo sam naučila da plivam i zaljubila se u more. Tada sam prvi put počela da primećujem kako je razvoj turizma negativno uticao na prirodu. Premda je rast turizma podsticao ekonomiju, plaže su postajale sve prljavije, a ljudi koji tu žive sve nezadovoljniji zbog negativnih implikacija ovih promena. Nastavila sam da učim o živom svetu iz mora tako što sam se prijavljivala za brojne prakse tokom fakulteta. Radila sam za jednu super ženu koja je veterinar za hitne slučajeve, pedijatrijski kardio-vaskularni hirurg, profesorka fiziologije morskih sisara. Motivisana njenim naporima za očuvanje prirode, počela sam da istražujem negativan uticaj zagađenja od metala na beluga kitove i upravo to je bio okidač da nastavim svoje istraživanje i učenje o odnosu morskog sveta i ljudskog delovanja. Kada sam posredstvom studentske razmene otišla u Singapur, imala sam priliku da se susretnem sa morskim životom kao nikada ranije. Tamo sam otkrila ljubav prema ronjenju. Imajući u vidu da aktivno putujem već 25 godina, imam priliku da jasno sagledam negativan uticaj koji turizam ima na morski svet. Tako je i nastao Sea Going Green.
Možeš li da podeliš sa nama svoje najdraže iskustvo sa ronjenja?
Volim sva svoja podvodna iskustva. Ronjenje je izuzetno umirujuća aktivnost, čak i onda kada sam imala priliku da plivam sa ajkulama i konačno prevaziđem životni strah, osećala sam spokojstvo. Najdraže iskustvo je bilo druženje sa morskim kravama u Meksiku u centru za rehabilitaciju životinja. Hranili smo bebe zelenom salatom i jedna kravica me je najednom zagrlila dok sam je hranila. One su ogromne, ali veoma nežne životinje. To je definitivno bilo iskustvo za pamćenje.
