putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo10

PUTOVANJE KROZ PORTUGALIJU ALI NE SARAMAGOVO

Za leto 2016. želeo sam nešto drugačije. Napornije i neizvesnije, ali jeftinije i autentičnije. Samostalnije. Više pitanja, manje odgovora. Više poznanstava, manje turističkih vodiča. Znoja, ali ne onog od sunčanja. Nespavanja, ali ne onog od noćnog provoda. Odgovor je zaokružen u martu prijavom za volonterski kamp preko Mladih istraživača Srbije i to u Portugaliji.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo9

Tekst i fotografije: Bogdan Joković

Koncept je sledeći: nađi način da dođeš do datog mesta, smeštaj i hrana su obezbeđeni, a kroz šestosatni dnevni rad imaš priliku da upoznaš ljude sa različitih meridijana, kulturu države u kojoj si i osetiš se korisnim. Za to mi je još bio potreban drug koji ne postavlja mnogo potpitanja, ne hrče u snu i nema ispite u avgustu. Miloš je i više nego takav.

Prvi savet koji mogu dati čitateljkama Plezira je da ostave štikle kod kuće. Nije da sam ih nosio, ali uske kaldrme Porta i Lisabona, strmije čak od onih u rodnom Užicu, podrugljivo se smeškaju svemu što nisu udobne patike. Ni točkići se bogami ne snalaze bolje, tako da je drugi savet ruksak. Ne kofer. A nikako torba. Sa crvenilom na licu pišem da smo Miloš i ja vukli sve u tzv. „krmači“ kako bismo platili jedan prtljag. Za kraj, u Portugaliju se ne nosi isečak iz novina sa najnovijom dijetom. Malo viši holesterol je suvenir koji se dobija za džabe iz ove gastronomske zemlje. Ubaciti negde još jednu memorijsku karticu. Boravak produžiti za još dva dana, pa još jedan. Let LX1413 preseda u Švici punih 11 sati. Dan je onakav zbog kakvih ljudi i gledaju prognozu. U istom kadru kupanje omladine u Ciriškom jezeru dok su u pozadini još snegom pobeleli Alpi. Najnoviji Lambo te opominje da ipak ne načinješ budžet u jednom od najskupljih gradova Evrope.

Ponovo iznad neba, na mestu bližem prozoru, svedok sam veličanstvenom prizoru. Kao prvomajska vatra drugog maja, rasuta u žaru i crvenilu, slika je Porta noću iz vazduha. Kasnije će mi asocijacija sa požarom biti i približena pričom Portugalke gde, uprkos vrućinama, veliki izazivači istih jesu ljudi, koji namerno pale placeve koji se kasnije mogu kupiti po nižim cenama… Turbulentan put propraćen vriskom deteta i još bolnijim ignorisanjem njegovih roditelja završen je autopilotom i aplauzom putnika, ali prvo konačenje u prostoriji od 1000 kvadratnih metara kraj jedine utičnice na aerodromu je bilo jedno od najbezbrižnijih ikada. Sledeći ceo dan je rezervisan za Porto. Ostavljamo „krmaču“ u više nego simpatičnom hostelu u kome nam devojka zaokružuje na karti sve što treba videti u gradu. Rešio sam da u ovom putopisu ne opterećujem nikoga godinama, imenima i slično, ali neke informacije su neizostavne.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo21

Porto je luka po kojoj je zemlja dobila ime. Svako ko se u njemu nađe rekao bi da je veći od onih 250 000 stanovnika koliko mu se pripisuje. Deluje znatno veće jer se preko puta jednog od šest mostova koji prelaze reku Duro nalazi potpuno novi grad, Vila Nova de Gaja. Drugi objektivan razlog koji ide tome u prilog je nenaseljenost i napuštenost objekata. Kuće sa šarenolikom fasadom, balkonom punim cveća i prostrtog veša tik pored oronule, limom ograđene zgrade koju koriste beskućnici čest su prizor. Još mi je pričao jedan Portugalac, arhitekta, o njihovim borbama protiv vlasti koja iseljava starce jer je rizično živeti na litici (čitaj, s pogledom od milion dolara) kako bi na istoj litici napravili još jedan hotel. Zvuči poznato, Beograđani?  Najlepši most, i to ne samo na Iberijskom poluostrvu, jeste Dom Luis I, Ginisov rekorder u kategoriji lučnih mostova u čijoj izgradnji je učestvovao Gistav Ajfel, što se može “namirisati” po čeličnoj konstrukciji nalik onoj u Parizu.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo20

Već tada smo Miloš i ja skovali plan da đipimo sa njega. Ali prvo smo ga prešli, jer te put vodi do tvrđave sa koje se pruža najbolji pogled koji možeš sebi priuštiti bez utrošenog evra. Jedina asocijacija na Srbiju u kojoj sam bio pre malo jače od dan, jeste preostali sendvič s pršutom koji jedem zavaljen u hladovinu s pogledom na jednu od bezbroj svojevrsno ofarbanih kućica koja kao da želi da iskorači iz mase. Međutim, konkurencija joj je velika jer je u Portugaliji šaranje i glaziranje pločica tradicija, koja nosi ime azulejos i potiče iz arapske kulture. Sada shvatate zašto sam rekao da dupla memorijska kartica za foto aparat nije loša ideja. Zamislite da u celom gradu ne postoje dve iste kuće, jer kombinacije geometrijskih oblika i različitih motiva prevazilaze vizualizacije glavna dva junaka iz „Paranoje u Las Vegasu“. Tog dana u maratonskoj šetnji s Milošem primetio sam ogroman broj portugalskih zastava po prozorima. Odgovor je bio očekivan. Samo sedam dana pre toga osvojen je šampionat Evrope u fudbalu. To je jedini razlog isticanja patriotizma na taj način. Pričajući kasnije sa Žoaom, kamp liderom koji nije mogao biti bolji, Portugalci i nisu naročito nacionalisti. Moram ovde napisati da je u pitanju država od 10 miliona stanovnika koja je otkrićima Vaska de Game postala imperija, držala veliki deo Afrike, Indije i Brazila pod svojom palicom. Iz tog razloga je portugalski jezik šesti najkorišćeniji na svetu. Portugalija je zemlja sa najstarijim granicama. I uprkos svemu ovome, ja nisam sreo skromnije, tiše, srdačnije i ljupkije ljude. Pametno rukovođenje državom u dva velika rata okarakterisalo ih je kao skoro pa neutralne. Bez indicija da zalazim u politiku, bogatstvo stečeno trgovinom i kolonijama, opalo je pod režimom Nove države (Estado Novo) koji je srušen 25. aprila 1974. godine Karanfilskom revolucijom, datumom koji danas obeležava državni praznik. Meni lično, najlepši ishod tog puča jeste pesma Zeke Afonsa „Grândola, Vila Morena“ koja je putem radija motivisala građane da smaknu diktaturu uz samo četiri žrtve. Zbog toga se divim Portugalcima. Zapad, ali ne onaj dosadni, protestantski, kruti Zapad. Bogati, ali ne bogati kao ostali. Sa kojim god lokalcem da sam proćaskao i rekao odakle dolazim, u licima im nisam primetio ni trunku sumnje, predrasude, one zapadnjačke. Oni ne mare za druge, uživaju i vole sebe, poštuju turiste. Čak smatram da im je humor sličan našem, prožet ironijom i masnim forama kao i šalama na svoj račun. S druge strane, kašnjenje je deo folklora i ne smatra se nepristojnim, međutim, to ne važi za prevoz i metro koji je doveden do savršene tačnosti.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo23

Šta još ne propustiti u Portu? Sao Bento železničku stanicu, jednom proglašenu za najlepšu na svetu, pijacu Boljeu za doživljaj pravog duha svakodnevnog Portugalca, vožnju gondolom, šetnju kejom od prvog do poslednjeg mosta.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo25

Bakalar na trocifren broj načina. I konačno, jelo karakteristično samo za ovaj kraj, fransezinja. Kalorijska bomba od hleba, jajeta, kobasice, bifteka, šunke, topljenog sira, itd. uz obaveznu porciju pomfrita je, pretpostavljam, uteha koju možeš naći nakon raskida sa dečkom/devojkom ili nagrada nakon diplomiranja. Jednostavno, ne mogu da nađem drugi, svakodnevni razlog zbog kojeg bi neko potamanio tako monstruozno jelo. Jednom je bilo dovoljno, a ne moram reći da nisam bio gladan ni naredni dan. Kako ne pijem alkohol, ostaćete uskraćeni ocene vina Porto, uz galskog petla, simbola ovoga grada. Kao i za ginijinhu, alkoholno piće Lisabona.

Ako smo Miki i ja propustili, vi nemojte biblioteku Livrariu Lelo, sa uvrnutim enterijerom i velikim izborom knjiga u kojoj je Džej Kej Rouling dobila inspiraciju za Hari Potera. Ako možete da tempirate odlazak u Porto, uradite to krajem juna za vreme tradicionalnog festivala, kada ulice grada vrve od naroda koji peva, veseli se i udaraju jedni druge prazilukom. Već sutradan hvatamo voz za Famalikao, gradić u kome ćemo provesti narednih dvanaest dana volontirajući. Ne sećam se kako je sam početak izgledao, jednostavno smo se obreli na stanici zajedno sa još pet, šest volontera. Dočekao nas je Žorž, jedan od kamp lidera, kliknuo sam prekidač za prebacivanje na engleski jezik, „prosuo“ prvu foru… i sve je išlo kao da se znamo odavno. U narednih šest, sedam sati smo počeli da sprdamo jedni druge na političkoj osnovi, a naredni dan da se ispovedamo. Sledeća tri dana još samo nismo znali međusobne JMBG brojeve. Takva interakcija između nas je rezultanta zdrave svesti i namera koje svaki prijavljen volonter ponese sa sobom, igrica upoznavanja, pamćenja imena i predstavljanja, koje su nam momentalno priredili domaćini, i eto, puke sreće što naletesmo na skup kvalitetnih ljudi. Jedna od igrica surovijeg ukusa, bila je da priđeš osobi za koju si imao najmanje empatije i kažeš mu u lice šta misliš i šta očekuješ. Momak ispred mene bio je Gerard iz Poljske, koga sigurno očekujem sledeće godine u poseti Srbiji. Smešteni smo u osnovnoj školi koja ima sve neophodno za život. Da li ću uveče u jedan, nakon uzbudljivog dana, okružen pravom ekipom, legati u vreću ispod hamera Talesa iz Mileta u matematičkom kabinetu ili ispod kristalnog lustera, apsolutno nije važno. Ustaje se u sedam, doručkuje u osam. U devet smo u Dar aš Maužu, radnom mestu.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo26

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo27

U pitanju je opremljena zgrada nastala donacijama i volonterskim radom, koja zbrinjava beskućnike i zavisnike, svakodnevno im pružajući topli obrok, tuševe, odeću. Organizacija koja je pokrenula projekat i za čiji kamp smo se prijavili, YUPI, uspešno sprovodi ciljeve i svake godine to izgleda sve bolje. Osim što su ni od čega stvorili nešto, odmah pored je stara ruina iz koje treba izneti sve, poskidati pločice, parket, sve kako bi ostali samo zidovi, da bi se te prostorije kasnije koristile. Demolirati sa stilom je izraz koji bih ja koristio, a bogami i jedan od Rusa, Gleb, s kojim sam se uz preradu pesme Daft Punk-a „Hardr, Betr, Fastr, Strongr“ na rusko-srpskom pidžinu takmičio u ovoj disciplini. Neumoljiv je bio i Aran, Katalonac. Kako reče drugi Moskovljanin, Ivan, momak sa posebnim pogledom na svet i naučnik u njihovom centru za pronalazak leka protiv raka: Da je Aran još koji dan ostao u kuhinji, kuhinja bi postala nezavisna. Na takve šale nije imala primedbe ni njegova sunarodnica iz Madrida, Patrisija koja je bila zadužena za dobru klopu i napijanje volontera sangrijom. Začine je dodavala Italijanka, uvek raspoložena Eliza. Titula za najbolje služenje engleskim odlazi dvema Norvežankama. U nedostatku obdanice na severu, one su svaki trenutak koristile kršeći savet o neizlaganju UV zračenju. Imali smo Čehe, Vojćeha kome smo pravilno izgovorili ime tek na kraju kampa, voajera i vlasnika najzaraznijeg osmeha i Nati. Manuel, najmlađi među nama, dupli agent, čovek koji još priča i francuski, portugalski i španski, pa nam je putešestvije kasnije bilo mnogo lakše sa njim. Kad već spominjem sve, Olga, sibirski sklop snage i ženstvenosti, Martina, zadužena za poliranje (Polish girl), kao i ostali domaćini Injes, najšarmantnija devojka koju upoznah i Danijela, jednom rečju kraljina. Slobodno vreme je ono što kamp čini jedinstvenim. A mi smo ga imali dovoljno. Uz dobru klopu i prijatno vreme, upoznavali smo varošicu i njene meštane, koristili terene, bazene, sprave za zgibove, bicikle koji su u Famalikau besplatni za iznajmljivanje zahvaljujući YUPI-ju.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo5

Bio je organizovan i zajednički obilazak Porta uz takozvanu nekomercijalnu Najgoru turu ikada sa vodičem entuzijastom, gde se ispostavilo da imam dobar njuh za ne striktno turistička mesta, jer sam prethodno sa Milošem upadao u sva ona mesta za koje se smatra da retko ko zna za njih. Od gradskog groblja, napuštenog tržnog centra čije lokale koristi alternativna muzička scena Porta za svoje probe (u isto vreme gruva muzika sa svih strana), kozijih staza ispod mostova i različitih murala. Bio je to deža vi koji je trajao sve vreme. Ovde samo jedan mali savet – voda iz vodovoda je za piće, tako da, u Portu se samo zavucite u neku uličicu gde žive Portugalci i naići ćete na zajedničku česmu gde možete dosuti vodu, ne morate je kupovati.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo19

Onda je usledio famozni skok sa mosta. Kupaći navučen, ispitano sve u vezi sa zakonom, dubinom reke i slično. Sve ove pripreme dovele su mene, Miloša i Gerarda na ivicu gracioznog Luisa I i visinu od dvanaestak metara. Više zabrinut zbog pogleda azijskih turista nego zbog samog skoka, dopunio sam svoje adrenalinske baterije. Geri reče da mu je skok promenio život. Ja bih tu dodao i boju kože na leđima. Ja sam uleteo bezbolnije, a izronio možda sa promenom lestvice sledećeg skoka u budućnosti. Reka se već tu meša sa Atlantikom, pa je slan ukus u ustima bio najveći utisak.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo4

Ostalo nam je još 6 sati slobodnog vremena. Poljaci, Česi i Rusi rešiše da idu na fransezinju, pa na plažu. Odlučih da im se pridružim. Još jedna dobra odluka, Istočni blok je formiran i sit. E sada, ako neko nije znao, Atlantski okean, bar na ovoj strani Evrope nije za kupanje. Po normalnim standardima je za kvašenje. Međutim, dugogodišnje pripreme u vidu Đetinje i Drine odigrale su veliku ulogu da se moja faca pri neiskusnom zaletanju u vodu ne promeni onog trenutka kada je ona prešla kolena. Nastavio sam hrabro, isplivao se čitavih deset minuta i uz Gleba bio jedini koji se stvarno kupao. Kultura na plažama Portugalije promoviše tange i toples. Rekao sam da takvu kulturu treba poštovati.

Nazad u Famalikau, osim odličnog napretka u poslu, imali smo priliku da odgledamo performans trojice Španaca sa viljuškarem (na španskom „bullmachine“) koja je ukazivala na maltretiranje bikova na spektakularan i opasan način. Glavnog momka, Kima, zamolio sam na kraju da me nauči da koristim bič. Pucanje vazdušnog zida iz mog prvog pokušaja nakon dobrog predavanja mi je držalo kez na ustima narednih sat vremena.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo7

Takođe, privilegovani smo bili i generalnom probom predstave Francuza na temu konceptualne umetnosti. Predstava je kasnila portugalskih sat vremena, i nakon napornog dana uz sve naše pokušaje da razumemo bilo kakvu suštinu, rezultirala je mojim spavanjem. Sutradan smo sa istim tim umetnicima imali radionicu o manipulaciji, kretanju i izražavanju, pa je sve ono elitističko izmotavanje imalo smisla kada si deo toga. Jedna od najčudnijih stvari koje sam radio u javnom prostoru, međutim, retko šta je mene sramota.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo24

Jedan od dana bio je rezervisan i za lokalni muzički festival. Besplatan ulaz, zauzvrat im sutradan pomognemo oko razmontiranja. Počastvovan da čujem jednu od tri najbolje fado umetnice Karminjo, stvorio sam sliku o njihovoj narodnoj muzici. Sentimentalna i elegična, nastala pevanjem mornara uz karakterističan zvuk portugalske gitare, koja nema slučajno oblik suze. Razoružan snažnim vokalom, ali ipak nedovoljno upućen da bih u fadu mogao uživati svih sat i po, ostao sam u sećanju jednoj bakici koja je počela da pada sa stolice. Smešno mi je malo kad se setim da joj je od gubitka ravnoteže trebalo sigurno 5 sekundi da krene da pada, što je bilo dovoljno da pritrčim. Nikad nije bio korisniji trenutak da izgovorim „de nada“ na portugalskom, što znači nema na čemu. Da, više uljudnih starijih parova je nosilo svoje tronoške sa sobom na festival, što je meni bilo više nego simpatično.

Sutradan smo koristili silu u sklanjanju bine i ograde. Ljudski je osećaj prići desetorici sredovečnih radnika i bez ijedne reči engleskog priteći u pomoć. Rad bez ikakve koristi me je ispunjavao. Tu sam ostvario odličan kontakt sa motoristom, sveznalicom i vlasnikom festivala koji je izrazio želju da nas bolje upozna sa svojim gradom, te razmenismo brojeve. Njegova tura se završila obilaskom sela, arheološkog nalazišta i prirode karakteristične za to područje. Zbog gospodina Alvara videh uživo i bambus, eukaliptus i biljku po imenu Sobreiro od čije se kore pravi pluta, a Portugalija je najveći proizvođač pampura na svetu.

Pretposlednjeg dana kampa sam se prijavio da očistim školsku fasadu kompresorom na vodu. Iako mi je dato detaljno uputstvo da spravu ne treba forsirati, izgleda da je Rus u meni pregrejao i Štilovku i svoje telo. Dok sam ceo dan, bez majice pričao sa čistačicom škole o svemu, bio sam zapanjen solidnim engleskim kojim se ona služila. Međutim izgubio sam borbu protiv mašine, a zamalo i prirode. U jednom trenutku nije više radila, a i reče mi žena da sam malo izgoreo. Dodajte u onaj ruksak s početka priče i kremu za sunčanje, makar bili tamnoputi poput mene i nikad nemali problema sa tenom. Na kraju dana se ispostavilo da žena već dvadeset godina živi u Kanadi i ovde radi samo u sezoni, pa mi je bilo zanimljivo kako se promenom perspektive menja suština priče. Odjednom je ona pričala prilično loš engleski za nekoga ko je tamo toliko dugo. A za kompresor nikad ne pitah da li je stvarno crkao.

Mogao bih pisati o kampu još ovoliko, ali Lisabon će da trpi. Pamtim ljude, gde nikoga ne videh da žuri, vozače koji uvek staju pešaku, uređenost gradića i limunadu na trgu, lokalno ludilo na pijaci sredom, kao i izazov da od jabuke napraviš tri trampe i doneseš nešto vredno. Ja nisam ni pokušao, dok je Martina smenila žvake, dezodorans i na kraju novčanik. Da je nastavila, došla bi u Varšavu Mercedesom.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo6

Što je lepo, dođe mu i kraj. Međutim, čvrsta veza i svež polet su uticale da kraj kampa ne bude i naš rastanak, već nastavak puta. Miloš, Gerard i ja smo se uputili ka Aveiru, takozvanom Venecijom Atlantika. Tu smo učestvovali u projektu Putnička škola, koji organizuju Balkanci sa foruma Klub putnika.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo3

Noćenje u zajedničkoj kući, učestvovanje u radionici, briga i zajedništvo koje se finansira donacijama. Nažalost, nismo se zadržali više od jednog noćenja, međutim, to je bilo sasvim dovoljno da se upoznam sa Art nuvo arhitekturom, gondolašima u kanalu koji prolazi kroz grad, muralima talentovanog Portugalca Vhils-a.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo2

Između sam uglavio i jedan trening i trčanje uz zalazak sunca, sve do ogromnih plantaža u kojima se proizvodi so, koju Aveiro proizvodi u ogromnim količinama. Iskustva iz Putničke kuće i poznanstva sa različitim svetskim putnicima su mi samo povećala apetite i proširila vidike.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo

Eto nas u Lisabonu. Hostel rezervisan na tri noći, a plan je ubaciti i obilazak Sintre, a na kraju iznajmiti auto ili nekako dospeti do Nacionalnog parka Geres blizu Porta, odakle nam je let.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo10

Lisabon je sasvim druga priča. Masivan, neuredno očaravajući, metropola koja leži na sedam brda pa se samim tim ne zna gde je centar, a sve se to uliva rekom Težo u okean. Središte je godina 1755. kada je snažan zemljotres sravnio grad i usmrtio desetine hiljada ljudi. Od tada se krenulo od nule. Mora da u tome leži ključ obraćanja pažnje na detalje u arhitekturi grada. Skoro svaka važnija ulica je popločana mozaikom koji se grana i čini neku od priča i legendi grada. Kada shvatite da taj decimetar kvadratni kocke ima svoje mesto godinama i da kao takav služi svome postojanju, mora se skinuti kapa ovom narodu na energiji uloženoj u estetiku koja se održala posle takve katastrofe.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo18

Zapanjujuće ogroman trg Markiza Pombala koji Avenijom slobode vodi do Bajše, centra grada. Sećam se kao sada pesme „Hazard“ od Marksa Ričarda u ušima, dok oči apsorbuju uređenu nezgrapnost pogleda koji se pruža na grad. Istočno je Alfama, najstariji deo grada sa tvrđavom, katedralom, trasom čuvenog tramvaja broj 28 i meni poznata još dva najbolja vidikovca u gradu odakle se pruža pogled na reku, koja podseća više na zaliv.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo16

Odatle dominira most „25. april“, identičan onome u San Francisku, dok se podudarnost sa Riom de Žaneirom uviđa još dalje, u obliku spomenika Hrista Spasitelja. Koliko je Težo ovde širok, dokazuje i najduži most u Evropi, 17 km dug „Vasko de Gama“ koga sam, paradoksalno, ne tako lako uočio, jer niko ne očekuje most u sred nedođije. Trepnuo sam još tri puta da poverujem čulu vida.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo15

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo14

Zapadni deo grada je Bairo Alto. U užem centru, koji je deset posto Lisabona na karti, nalaze se nesvakidašnja dela ulične umetnosti, grafiti, murali koje ovaj grad uvrštavaju u top 10 lokacija po street art-u.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo17

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo12

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo11

Kako su Portugalci veoma religiozni, mnoge priče o stvaranju grada i spomenicima su legende o kojima ne bih trošio reči. Lisabon je romantičan grad, tako da je suludo obilaziti ga sam. Sutradan smo svi ponovo na okupu. Obilazimo Belem, najgraciozniji deo grada, u kome su nezaobilazni manastir Žeronimo, spomenik moreplovcima odakle je nekada sve krenulo i najpoznatija poslastičarnica u kojoj možete probati čuvena slatka peciva Pastel de nata. U redu se uvek čeka, i koliko god sve izgledalo prefinjeno i idealno za fotku za Instagram, samo zbog ovoga nije vredno dolaziti. Ukus je odličan, ali ne mnogo bolji od drugih mesta. Vruć je dan, a kamperi vole da spavaju. Ja sam se trudio da svaki sat bez sna u Portugaliji bude sat zbog kog se neću kajati u Srbiji.

Knjiga u ruci, majica je skinuta, frekvencija podešena na lagani jazz, nalazim svoj raj u raju. Zapljuskuje me jod po nosu, u pozadini skalamerije ljudske brodogradnje. Možda i prvi put za tih petnaestak dana imam svoj momenat da pojmim trenutak i zadovoljstvo kojim se hranim sve vreme mog putovanja. Usne formiraju sebičan osmeh. Kao one male pobede kada je dan jednostavno dobar, kada uhvatite prevoz kako nagazite stajalište, kada ključ uleti iz prve u bravu, a bačen papir u kantu sa veće daljine poput Teodosićeve trojke. Hedonizam. Tako se u Lisabonu osećate sve vreme.Sledećeg dana sam uspeo da istrčim kejom, pored luke izvijenih dizalica i sasvim drugačijeg grada. Na portugalskom se za radnika na građevini kaže trolja (trolha). Međutim, taj izraz označava još nešto. On predstavlja dobacivanje ženskom polu, najčešće od strane istih tih radnika. Iako je danas u 21. veku tzv. „catcalling“ zakonom zabranjen, trolja je ovde nenadmašan odraz portugalskog humora. Kako ne bih prevodio one najsočnije, zamislite situaciju u kojoj jedan radnik radi, a šesto¬rica gledaju na rasnu devojku i dobacuju joj: Ako padnem, znaću za šta da se uhvatim… Toliko krivina (zaoblina), a ja nemam kočnice. Ovo je bukvalan prevod najblažih, međutim nekom drugom prilikom ćemo o građevinskom haikuu.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo13

Da sam dobio evro svaki put kad su me na ulici startovali rečima „need hashish, coke?“ platio bih sebi dva noćenja tamo. Mora da je i do brade. Toliko sam se uvežbao da sam im pre nego što mi priđu, uperio prstom na „krmaču“ razapetu između Miloša i mene, namignuo uz reči da sam već snabdeven. Ostatak dana smo iskoristili za obilazak okeanarijuma, najvećeg u Evropi. Vredi svaki evro a čovek izađe sa drugačijom svešću o prirodi, globalnom otapanju i morskom svetu. Sve se ovo nalazi u delu grada Expo 98, koji je sagrađen nakon Svetskog sajma te godine. Ako vas Lisabon navodi na mišljenje da niste uopšte u Evropi, onda ovaj moderni deo grada kaže da niste u Lisabonu. Futurizam, na samo nekoliko kilometara od šmekerskog Lisabona. Odatle se možete popeti i na toranj sa pogledom, obići jednu od najvećih autobuskih stanica u Evropi, itd.

Prvobitan plan putovanja kao i obilazak najzapadnije tačke Evrope i Kaškaiša pao je u vodu onog jutra kad se Aran probudio u bolovima. Da skratim priču, ceo dan smo proveli u bolnici i produžili još jedno noćenje, pa od Nacionalnog parka ne bi ništa. Međutim, i to je dovelo do upoznavanja sa portugalskim zdravstvenim sistemom, novim vokabularom, nepalskim trgovcima i snalaženjem oko budžeta i klope. Na kraju je sve bilo dobro, što je najvažnije.

Ja bih samo dodao da je za Lisabon potrebno deset dana. Četrdeset muzeja, nekoliko stadiona, najveći park, plaže, restorani, okolni gradići, fado večeri, Estoril i Duško Popov. Nama se nije dalo. Poslednju noć, rano ujutru smo odspavali na železničkoj, ali ne duže od 10 minuta, jer se u 12 zatvarala. Utočište smo našli u nekom ćošku sa izlaskom na reku. Pijanci su igrali karte. Taksista odvrnuo trens. Bio sam nikad umorniji, a ispunjeniji. Što dalje od zone komfora, jer jedino tako opipaš stvarne probleme i realnost kulture, stanovništva, zemlje koju obilaziš.

putovanje-kroz-portugaliju-ali-ne-saramagovo8

Karl Koks prolazi aerodromom. Miloš radi sklekove. Svet nije mali, život nije dug da bi se vraćao na ista mesta. Međutim, to ne važi za Portugaliju. Kroz cevi u kupatilu čuje se kmečanje deteta i još nerazumljivije podsticanje majke na isto. Dok mlataram rukom u visini ramena tražeći konopčić za puštanje vode, u ogledalu koji kilogram viška speluje sva ona portugalska peciva od kojih nijedno nije slano. Uh, bilo mi je potrebno samo dvadeset dana da promenim navike. Magnetić na frižideru je svedok i opomena da nekada navratim ponovo.

Share

About Tea

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA Image

*