Promišljanja o postjugoslovenskoj kulturi, nasleđu i identitetu na festivalu SEFF

Organizacija Contemporary Balkan Art, u Londonu je 5. i 6. oktobra organizovala SOUTHEAST EUROPEAN FUTURE FESTIVAL (SEFF). Tim povodom smo sa Anom Russell Omaljev razgovarali o kulturnoj diplomatiji, postjugoslovenskom nasleđu, identitetu, utiscima sa Festivala i idejama za naredne događaje.

Pre nego što se dotaknemo festivala SEFF (SOUTHEAST EUROPEAN FUTURE FESTIVAL) koji je u vašoj organizaciji upravo održan u Londonu, možeš li da našim čitaocima približiš ideju organizacije CoBA čiji si kreativni direktor i jedan od osnivača? Kako je nastalo vaše udruženje i šta vidite kao primarni cilj organizacije?

CoBA je nastala u proleće 2016. godine u severnom Londonu, par dana nakon promocije „Diskursi identiteta u Prvoj i Drugoj Srbiji”, knjige koja je produkt mog doktorskog rada. Osnovna motivacija je bila širenje svesti o urbanoj kulturi, istoriji i vizuelnoj umetnosti sa prostora jugoistočne Evrope u Londonu. Hteli smo da se povežemo sa socijalnim kapitalom stare Jugoslavije i da ukažemo na profesionalizam i talenat kreativne zajednice. Činilo se da je dosta vremena proŠlo nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji i da je došlo do promene generacija, te se tu napravio novi prostor za drugačiju viziju. Na ovoj strani Lamanša, nažalost, ne postoji interesovanje na državnom nivou da se promoviše kultura iz postjugoslovenskih zemalja. Drugi razlog iza CoBE je možda i bitniji, a to je da smo želeli da pokrenemo i angažujemo ljude kroz umetnost i znanstvenost! Takođe, umetnici u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu prate šta se događa u Beču, Berlinu, Parizu. Postojala je jedna praznina u Londonu koju smo mi želeli da popunimo. Naš krajnji cilj bi bilo otvaranje kulturnog centra ili galerije koja bi se bavila predstavljanjem interesantnih ljudi iz kulture i nauke i izlaganjem stvaralaštva iz jugoistočne Evrope. Za sada, pokušavamo da ostvarimo kontakte u važnim institucijama i dalje gradimo i uvećavamo publiku za koju znamo da će prepoznati naše napore. Osnovna ideja vodilja iza svega je da se osnaže glasovi koji dolaze sa Balkana, a kreativni deo koji je zapostavljen od strane državnih politika je najbolji deo cele naše priče.

Festivalu je prethodilo nekoliko izložbi i javnih tribina. Kakve su do sada bile reakcije posetilaca, u kojoj meri ste uspeli da animirate i zaintrigirate inostranu publiku za umetnost sa ovih prostora?

Reakcije posetilaca koji pripadaju našoj akademskoj dijaspori su iznenađujuće pozitivne, verovatno zato što su svi čekali veoma dugo da se događaji ovakvog tipa organizuju. Na otvaranju izložbe „Interruption“ je bilo čak 300 ljudi, bili su prisutni i novinari iz lokalnih britanskih medija. Time Out je štampao članak o umetnicima i izložbi na celoj strani, a International Arts Manager je objavio pregled našeg dosadašnjeg rada „The Overlooked“ na četiri stranice. Naročito posećenim su se pokazali serijali „Razgovora“. Sa Zolt Kovačom smo u Fulhamu pričali na koji način umetnost može da menja društvene stavove i navike. To je naročito zaintrigiralo novinarku iz Financial Times-a jer je nakon razgovora kupila jednu Zoltovu sliku! Diskusija o autobiografskoj knjizi Marine Abramović „Prolazim kroz zidove” sa Meri Ricards sa Brunel univerziteta i Duškom Radosavljević, sa Kraljevske škole drame, obe profesorke pozorišta performansa koje su pisale na temu Marininog umetničkog rada, bila je puna međunarodnih studenata performansa! Vrlo posećen bio je i razgovor koji smo vodili sa Markom Ilićem, predavačem na Univerzitetu u Londonu, na temu avangardne umetničke produkcije u Jugoslaviji između 1968. i 1989. godine. Marko je inače završio studije istorije umetnosti na Kembridžu. Tu smo se povezali za engleskim kustosima iz Tejta i drugih galerija koji se između ostalog bave tematikom istočne Evrope.

Ko su umetnici sa kojima sarađujete?

Spomenula bih neke od naših umetnika kao sto su Mirza Dedać, Lidija Delić, Aleksandar Dimitrijević, Nemanja Nikolić, Iva Kuzmanović, Roman Đuranović, Emir Šehanović Esh, itd. Takođe, na sajtu gledamo da objavimo intervjue sa umetnicima i tekstove kao što je sjajan osvrt Jane Stančeve na dela umetnika sa Balkana koji se nalaze u umetničkoj kolekciji Dojče Telekoma. Sa fotografkinjom Jovanom Mladenović smo diskutovali o brutalizmu i arhitekturi stare Jugoslavije i njenom projektu „Monumental Fear“, a sve to kroz priču o jugoslovenskim spomenicima koji su građeni da obeleže masovne žrtve Drugog svetskog rata. To veče se pokazalo dosta popularnim kod londonske publike, jer je arhitektura brutalizma nešto što nam je zajedničko. Takođe, magazin Culture Trip i američki Vice su objavili veoma čitane članke o Jovaninom projektu. Dalje, pričali smo sa umetnikom Petrom Mirkovićem, Tadijom Janičićem i Marijom Sević. Na samom festivalu, prikazali smo film Miloša Tomića „Muzicke Traume“ koji govori o već poslovičnim iskustvima svih onih koji su išli u osnovnu ili srednju muzičku školu, ali na vrlo ličan i komičan način opisuje odnos koji su mali muzikanti imali prema svom instrumentu ili profesorki. Posle Miloševog filma, svoju poeziju je čitala Ana Seferović iz svoje nove knjige Materina. Njena pesma ili filmični spev, ako tako mogu da ga nazovem, je zaokružio sve teme festivala: socijalističku prošlost, gubitak, porodične tragedije i pogled u budućnost. Naročito mi je ostao u sećanju jedan stih: „baby, I have zero nationality“, koji oslikava i samu specifičnost našeg projekta, da ljudi koji su kosmopolite, otvoreni za komunikaciju sa svetom, predstavljaju deo svoje nacionalne kulture. Da li je to paradoks?

Festival SEFF je počeo panel diskusijom Kulturna diplomatija i nacionalno brendiranje: uloga umetnosti, književnosti i kreativnih industrija, a kao datum za početak Festivala je odabran 5. oktobar. U kojoj meri je simbolika ovog datuma uticala na panel?

Simboliku datuma je odredio sam Rich Mix koji nam je ponudio 6 oktobar! Ja sam mislila da je nemoguće da je sve slučajnost i baš sam želela nešto da se dogodi u ambasadi 5 oktobra, s obzirom na to da je to važan datum u istoriji Srbije na koji se ne bi smelo gledati sa defetizmom ili mržnjom. Znači, postojala je skrivena simbolika ali se na njoj nije potenciralo jer smo se fokusirali na priču o promociju balkanskih kultura u Velikoj Britaniji. Panel sam posvetila aktuelnoj temi s obzirom da je Vlada Srbije osnovala Savet za Kreativne Industrije koje obuhvataju, između ostalog, film, dizajn, izdavaštvo, muzeje, muziku pa i vizuelne i izvođačke umetnosti. Krajnje je vreme da se shvati da je „meka moć” u današnjem društvu inovativnosti zaslužna za građenje imidža srednje razvijenih i malih zemalja poput naše.

Kakav je rezime panela, da li je Srbija u dovoljnoj meri izgradila svoj identitet u periodu od petooktobarskih promena i kako u tom kontekstu vidiš aktuelnu političku situaciju u zemlji i povratak i uzdizanje poraženih snaga prošlosti? Možemo li razdvojiti politiku od kulture i umetnosti kada govorimo o nacionalnom brendiranju?

Ideja je bila da vidimo na koji način umetnost, književnost, pozorište i kreativne industrije mogu da pomognu u repozicioniranju Srbije u međunarodnom kontekstu. Oba naša gosta te večeri, Suzan Krtis iz Istros Booksa i Aleksandar Brkić sa univerziteta Goldsmiths imaju dosta iskustva u menadžmentu u kulturi. Iza Susan je veliki rad, već 7 godina ona prevodi, objavljuje i promoviše književnost i pisce iz jugoistočne Evrope, uključujući i Srbiju. Sa njom smo razgovarali na temu da li je bolje da jedan prosečan anglofoni ljubitelj čitanja ima neko negativno predznanje o Srbiji ili da zapravo ne zna ništa, što je često slučaj. Sjajno je to što je Susan objavila više od 40 knjiga na engleskom i sada joj se javljaju izdavači iz Egipta, Turske pa i Etiopije kojima je engleski most za prevode na njihove jezike. Sa Aleksandrom smo pričali o digitalnoj revoluciji i činjenici da internet menja sve postojeće pozicije. To je velika šansa za Srbiju. Takođe, neophodna je digitalizacija arhiva i muzejske građe. Bilo bi zanimljivo početi da se razmišlja o sinergiji pop kulture i „meke moći“. Rezime panela je da se sa slikom nacije treba igrati, biti kreativan i ne shvatati je suviše ozbiljno. Mi smo kulturni ambasadori naše zemlje i za sada uspevamo da menjamo uvrežene stavove. Tu se nametnulo pitanje da li umetnici žele da budu kulturni ambasadori zemlje kakva je u ovom trenutku. Identitet zemlje zavisi od mnogobrojnih faktora i sporo menjanje istog nakon petooktobarskih promena rezultiralo je delimičnom povratku desnice na vlast. Moramo razdvojiti politiku od kulture, i moramo prestati da identifikujemo političare sa državom. Ja kad razmišljam o Srbiji, ja mislim na jednog Stanislava Vinavera ili Dušana Makavejeva.

Kakav odnos ljudi koji nisu sa ovih prostora imaju prema našem kulturnom identitetu i kakva je naša identifikacija u odnosu na njihov stav?

Mi posmatramo stavove stranaca o nama samima kao neku vrstu ogledala, a to je odlika nesigurnih naroda koji su dugo bili u nekoj vrsti nametnute izolacije. Činjenica je da postajemo jedan od „dijasporskih“ naroda, kao i Grci, na primer, kojima pozamašan procenat stanovništva živi van granica, a to samo ukazuje da smo, kao što sam spomenula ranija, sami ambasadori svoje zemlje. Ostaje pitanje koliko su engleski mediji zapravo zainteresovani za teme sa Balkana ukoliko one nisu obeležene već poznatim i uvežbanim narativima vezanim za ekonomsku i političku nestabilnost, vikend turizam ili huliganizam u sportu.  Mada, opsesija identitetskom politikom nije samo prisutna kod nas! Kao posledica Breksita debata o engleskom identitetu i (ne)pripadanju Evropi se vrti u krug oko istih pitanja. Eric Gordy je na panelu u Rich Mixu rekao da nacionaliste zapravo ne zanima nacionalna kultura, a ja dodajem da je vreme da neki novi ljudi počnu da glasno govore o našoj kulturi bez jakog ideološkog predznaka. Tada će i ljudi koji nisu sa naših prostora videti našu kulturu u drugačijem svetlu. Moje iskustvo je pokazalo da anglofona akademska zajednica zaista dobro poznaje Balkan, uključujući i Catherine Baker, koja je bila učesnica jednog od panela, koja je vrlo dobro objasnila potrebu Hrvatske da izbriše svoju jugoslovensku prošlost. Svako ko je bio u dodiru preko svojih studija sa regionom, zavoleo ga je, i želeo da vidi muzeje, galerije i da sazna više o istoriji. Dobro je da će sa ponovnim otvaranjem dva najvažnija muzeja u Beogradu sada i imati tu priliku.

Nadovezaću se na prethodno pitanje i uvesti nas u program drugog dana festivala i panel o (post)Jugoslovenskom identitetu i kulturnom nasleđu. Nameće se intrigantno pitanje da li možemo imati isključivo pozitivnu interpretaciju o Jugoslovenskom kulturnom identitetu, kulturi i arhitekturi bez brisanja ratne prošlosti; možemo li ne govoriti o autoritarnoj vlasti i teroru prema neistomišljenicima stavljajući reflektore na bratstvo-jedinstvo i blagostanje? Da li su mogući ovakvi otkloni?

Tematiku prvog panela inspirisalo je odlično istraživanje Milice Popović o predstavljanju Jugoslavije u raznim muzejskim postavkama i izložbama. Da li je to zemlja koja je bila neuspeli eksperiment ili možemo da se vraćamo njenom kulturnom nasleđu kao neopozitnoj vrednosti? Između sentimentalne jugonostalgije i gordog antikomunističkog diskursa prisutnog po celoj istočnoj Evropi, ostalo je malo prostora. Ideja vodilja festivala bila je da se pokaže koliko je jedinstveno bilo jugoslovensko iskustvo, spominjući Bitef i kulturni diplomatiju, saradnju jugoslovenskih arhitekata sa Korbuzjeom ili japanskim arhitektom Tadaom Andom. Spominjao se i pokret Nesvrstani i saradnja sa zemljama današnjeg Komonvelta preko Energoprojekta, ali se takođe govorilo o Golom otoku i ratu devedesetih. Ja nisam jugonostalgičar i to je zapravo razlog zašto sam izabrala temu jugoslovenskog nasleđa jer je vreme da se o tome razdoblju počne govoriti u valuti činjenica. Partizanska revolucija je izbrisala međuratnu Jugoslaviju i njena dostignuća, nacionalistička pomama briše prave domete socijalističke Jugoslavije kojih je zaista bilo mnogo. Izložba „Ka konkretnoj utopiji“ u MoMI zapravo otvara to poglavlje na pravi način govoreći o društvenom kontekstu iza same arhitekture i uspesima i neuspesima jugoslovenskog društvenog sistema. Treba čestitati timu iza izložbe, uključujući i Vladimira Kulića na odlično odrađenom poslu vađenja ogromne materijalne građe iz opskurnosti, a ponekad i bukvalno sa đubrista.

Na Festivalu je prikazan i film „Neželjena baština“ Irene Škorić koji govori o nemarnom odnosu novih elita prema spomenicima velike umetničke, a ne samo istorijske vrednosti. Šta je bio rezime diskusije koja je usledila?

Film se zaista svima dopao iako nije lako gledati sistematsko uništavanje spomenika iz čisto ideoloških razloga ili iz banalnih ekonomskih razloga gde se spomenička građa tretira kao puki materijal u vidu bakra. Na panelu nakon filma osvrnuli smo se na današnju funkciju tih spomenika. Sa nestankom Jugoslavije nestala je i želja da se održavaju spomenici, ali da li je moguće staviti ih na turističku mapu ili komemorativnu mapu evropskih žrtava fašizma? Takođe, smo se dotakli i njihovog modernizma koji je figurirao kao suprotnost sovjetskom socijalističkom realizmu. Činjenica je da ova tema dobija internacionalu pažnju zbog monumentalnosti i umetničke vrednosti samih građevina, a panel je trebalo da da društveni kontekst koji jeprethodio njhovom građenju, kao i građenju Novog Beograda. Arhitekte Goran Vodićka sa Sefilda i Dragan Pavlović sa Bartletta su istakli da je MoMa htela da pokaže da Jugoslavija danas ne treba da bude utopija kao žal za prošlošću već utopija za budućnost, gde arhitekte i umetnici sarađuju bez geografskih granica i stvaraju drugačije uređeni svet. Metafora filma sagledana u situaciji gde Irena provodi dan na buvljoj pijaci tražeći sličice za album jugoslovenskih memorijalnih spomenika uklopila se zajedno sa Miloševom iscepanom loptom koja se nalazi na katalogu festivala. Pitanje ostaje, da li je ta lopta ultimativni simbol Jugoslavije, jer se svako igrao sa njom, uništena je i iscepana na nekoliko mesta, kao i mnogi spomenici u Ireninom filmu. Pitanje ostaje, da li zbog svih dobrih uspomena i pre svega ljubavi, da li se vredi još igrati sa njom ili je baciti na đubrište istorije.

Kako je izgledao ostatak prikazanog programa i na šta je prisutna publika najbolje reagovala?

Na veliko iznenađenje nas samih, uspeli smo da napravimo festival koji je bio na nivou ostalih dešavanja u Londonu, na nivou londonske produkcije. Festival je posetila mnogobrojna publika različitih generacija, pitanja i diskusija su bili inspirativni, ali najveća motivacija za neki sledeći događaj je pozitivna reakcija profesora iz akademskog miljea. Uveče, sa bine Rič Miksa, publiku je zabavljala Lejdi Jelena u svom džez-pop ritmu, a Nina Romić, hrvatska pevačica poznata po svom prodornom vokalu, pevala „iz duše“. Lejdi Jelena je svirala gitaru ali i ukulele, i svojim prepoznatljivim kabaretskim pristupom muzici tako i sa nevaljalim tekstovima. Nina, s druge strane, je izvela i obrade koje zagorske balade, i njih dve su ponudile dva različita viđenja kako bi mogla da izgleda pevačica sa Balkana. Činjenica je da je publika u večernjim satima isključivo bila iz Londona. Dok sam slušala Ninu razmišljala sam o tome kako je festival bio obeležen prisustvom žena, kako iz akademije, tako i umetnica i moderatorki, a onda mi se ukazala moguća tema sledećeg panela „Balkans and Toxic Masculinities“. Ostaje nam da se igramo tom tematikom i budemo kreativni.

Ponešeni uspehom Festivala, da li već planirate zanimljive događaje u narednom periodu?

Zamisao koja me je vodila od početka bila je približavanje istraživanja iz antropologije, sociologije, pa i arhitekture, široj javnosti jer godine provedene po akademskim konferencijama gde su uvek u publici ista lica su mi poručivale da uvrežene stavove treba menjati. Da se vratim na moju knjigu sa početka, Srbiju i dalje mnogi smatraju ‘nedovršenom državom’, a obični ljudi i dalje bore da odgovore na pitanje ko smo mi? To delimično ima veze sa temom „Šta je nama Jugoslavija?“. Razlog zašto smo stavili „Budućnost“ u ime festivala je upravo taj da nam ona mora biti fokus svih naših napora. Samoizolovanost narativa „Druge Srbije“ se mora prevazići i glasovi kosmopolitizma, leve strane i mladih generacija moraju biti vidljiviji. U narednom periodu, želimo da se fokusiramo na povezivanje sa raznim fondacijama i da festival sledeće godine traje cela tri dana na raznim lokacijama po Londonu. Takođe, voleli bismo da organizujemo veliku izložbu koja bi bila presek umetničke savremene scene, i u međuvremenu imaćemo jedan ‘kulturni’ dan u Ambasadi Srbije u Londonu, gde ćemo pričati sa ljudima iz akademskog sveta na temu njihovih izvrsnih istraživanja. Takođe, ja radim i na novoj knjizi koja će se ticati kulturnih scenarija engleskog i evropskih društava u poređenju sa srpskim, a sve to će biti u žanru pop-antropologije! Dajte nam više pop-antropologije, to je poruka za budućnost.

Share