Ekološki centar “Stanište” iz Vršca započeo je novi projekat na temu upravljanja sporednim životinjski proizvodima u četiri regiona u Srbiji. Jedan od najvažnijih  rezultata projekta biće pripremljena dokumentacija sa kojom će opštine konkurisati  u programima EU za izgradnju sistema za prikupljanje sporednih životinjskih proizvoda. O ovome svemu nešto više će reći Dejan Maksimović.

– Sporedni životinjski proizvodi predstavljaju uglavnom uginule životinje i njihove delove, kao i otpatke od klanja zdravih životinja. To je ono što se ranije zvalo animalni otpad. Sada po novoj terminologiji, to su sporedni proizvodi životinjskog porekla i više se to ne gleda kao otpadni materijal, već kao sirovina za proizvodnju nekih proizvoda kao što su, na primer, visoko kvalitetna goriva.

Problem sakupljanja tih proizvoda je veoma izražen u Srbiji, na šta ukazuju studije, analize pa čak i regulativa koja se može videti u državnim organima. Takođe i neka tela EU koja su zadužena za hranu i veterinu. U Srbiji postoji dovoljno kapaciteta za preradu sporednih proizvoda, pod time mislim na kafilerije. Takođe, u te kapacitete se uključuje i kafilerija u Inđiji koja trenutno ne radi iz određenih razloga, ali kada se uzmu u obzir sve kafilerije, sve zajedno daju dovoljan kapacitet za preradu. Međutim ono što je problem, i na šta ukazuje i EU, jeste da mi nemamo sistem za lokalno tj. regionalno sakupljanje sporednih proizvoda životinjskog porekla i to je razlog zbog cega 80-90% ovih sporednih proizvoda ne završava u kafileriji već na raznim drugim mestima. Ljudi ih zakopavaju, odlažu na deponije, bacaju na sve strane. Zbog toga se dešava da se jedan deo tih sporednih proizvoda vrati u ljudsku ishranu što je naravno nedopustivo. Gledajući sa ekološkog aspekta, kako bi se trebali sakupljati sporedni životinjski proizvodi, jeste izgradnja mreže međuobjekata gde bi se ti proizvodi sakupljali lokalno tj. regionalno. Na teritoriji jedne velike, ili nekoliko manjih susednih opština u tim međuobjektima bi se ti sporedni proizvodi čuvali određeni broj dana, recimo 5-8 dana, dok se ne nakupi ekonomski isplativa količina koja se isplati kafileriji da pošalje kamione i to odnese na preradu. Po sadašnjem stanju, iako su naše opštine zakonski obavezne da izgrade ovakve objekte, a to naravno nisu učinile, kafilerije bukvalno jure uginuće po terenu što je potpuno nerentabilno i ekonomski neizdrživo i, u neku ruku, sve se svali na vlasnika životinja. Sada su i opštine počele da plaćaju, međutim ne isplati se poslati za jednu životinju kamion iz kafilerije 300-400 kilometara i nazad, a recimo desi se još jedno uginuće tog dana. Onda vlasnik te druge životinje čeka po nekoliko dana da se kafileriji isplati da dođe po životinju. Znači da je jedino rešenje izgradnja ovakvih objekata. Po nekim analizama, potrebno je barem 30 ovakvih objekata da bi se pokrila teritorija cele Republike Srbije. Za sada postoje dva objekta, u Vršcu i Kikindi. U Smederevu postoji objekat koji je završen, međutim, nije još uvek počeo sa radom. Bilo je nekih problema sa gradskim vlastima, međutim to je sređeno i objekat je napravljen kako treba. Sada se samo čeka da ga veterinarska inspekcija odobri i da počne sa radom.

Dešava se neretko da ljudi koji imaju klanice bacaju bolesne životinje u blizini. Tu se skupljaju psi lutalice, i razne druge životinje koje to meso raznose. Poznato je i da se neispravno meso prodaje po nižim cenama. Na pitanje koje sve bolesti haraju, Dejan Maksimović odgovara:

– Čim nema uređenog sistema, sigurno je da će se pojaviti ljudi koji će za takav problem imati biznis ideje. Svakako da je zdravlje ljudi glavni razlog zbog čega bi trebalo skupljati sporedne životinjske proizvode, pored toga i zdravlje drugih životinja, ali i zaštita životne sredine. Sporedni životinjski proizvodi, po regulativi Evropske unije, dele se na tri kategorije u odnosu na rizik po ljudsko zdravlje. U prvu kategoriju spadaju životinje koje mogu biti zaražene od BSE, ili narodski rečeno, bolesti ludih krava i one najviše utiču na ljudsko zdravlje. U treću kategoriju spadaju otpaci od klanja, uglavnom zdravih životinja, i to se može iskoristiti za proizvodnju hrane za kućne ljubimce. Vrlo bitno je razdvajati te kategorije. Za sakupljanje uginulih životinja zadužena je lolakna samouprava, a za sakupljanje otpadaka od klanja u zakonskoj obavezi je klanica, odnosno onaj koji proizvodi otpad. Veliki problem kod nas je što nemamo mali broj velikih proizvođača, već  imamo veliki broj malih i mikroproizvođača koji ekonomski nisu u stanju sami da urade sisteme za sakupljanje i neko to mora uraditi umesto njih. Naša ideja jeste da se naravno ispoštuje zakonska regulativa i da se time bavi lokalna samouprava za sve tri kategorije. Vođeni tom idejom, kontaktirali smo veliki broj lokalnih samouprava i ponudili smo rešenje. Mi možemo da uradimo svu dokumentaciju i sve što je potrebno za izgradnju ovih sistema. Sa tom dokumentacijom opštine konkurišu kod EU za sredstva za izgradnju objekata i to smo dva puta učinili. Objekat u Vršcu izgrađen je 2008. godine, i u Smederevu koji je završen 2015. Mi u stvari pomažemo opštinama da sastave potrebnu dokumentaciju sa kojom oni kasnije konkurišu kod EU za izgradnju objekta i sa svim potrebnim vozilima. Cena jednog objekta je 250-350 hiljada evra. Ovaj projekat je izuzetno bitan jer je pored svega i razvojni projekat zbog toga što iz ugla bezbednosti hrane zbog toga što oni koji nemaju ove objekte, svoje proizvode ne mogu iznositi na tržište EU. Izgradnjom ovih objekata mi u stvari pomažemo našim proizvođačima da dostignu standarde koje EU ima, i na taj način se možemo pojaviti na njihovom tržištu. Veoma je korisno i razmisliti o tome da se izgradnjom ovih objekata čuvaju radna mesta ljudi koji se trenutno bave stočarskom proizvodnjom i proizvodnjom hrane. Takođe, to im omogućava da budu konkurentni na tržištima.

U međuobjektima koji bi bili izgrađeni za prikupljanje životinjskog otpada pre nego što se odveze u kafilerije, ne radi se nikakav tretman? Građani se plaše takvih objekata zbog raznih zaraza i bolesti koje su moguće.

– Tako je. Tu se ne radi nikakav tretman. Životinje se u specijalnim kontejnerima dovoze u međuobjekat i tu se rashlađene čuvaju na temperaturi do 4 stepena kako bi se truležni procesi usporili i kako bi se nakupila dovoljna količina za transport u kafileriju. Neke opštine same grade minikafilerije i pogone za spaljivanje. Trebalo bi da se fokusiramo na ono što nam zaista treba i da to malo sredstava koje dobijemo od EU potrošimo na nešto korisno, a to su sistemi za sakupljanje, a ne novi sistemi za preradu koje već imamo.

Koliko je važan položaj tih objekata? Građani Sombora se žale na smrad, ne mogu da otvore prozore, bilo je i pisanja peticija.

– Ta kafilerija svakako bi trebala da se osavremeni. Međutim to je malo i političko pitanje. Kafilerija u Inđiji dobila je sredstva od Republike Srbije, a taj novac se mogao uložiti u državne kafilerije koje propadaju. Država bi trebala da odredi prioritete. Mi smo ovo odlagali koliko smo mogli, a ako želimo u EU ove objekte moramo imati. Naravno ne samo zbog EU, već i zbog nas samih.

U pitanju su hiljade i hiljade tona otpada?

– Pa otprilike oko 250 hiljada tona godišnje, od toga je oko 225 hiljada tona klaničnog otpada, a oko 25 hiljada tona uginulih životinja. Stočni fond je sve slabiji i iz godine u godinu sve manji.  Tako da je bitno da ljudi ne odustaju od stočarske proizvodnje da bi se stočni fond povratio.

Kada očekujete da će početi da se izgrađuju ovi objekti?

– Naše iskustvo je da je potrebno barem dve godine, u najboljem slučaju, od momenta kada dobijemo sredstva od EU.  Naravno ako sve teče u najboljem redu. Takav slučaj je bio sa Smederevom. Dobili su oko 300 hiljada evra od EU i Republike Srbije od čega su izgradili objekat, kupili vozila i sve što je potrebno i sagradili dobar i savremen objekat.

 Tekst: Tamara Ivanović

Fotografije: Zelena patrola na delu

Share

• Tweet
• Pin It