Treća koprodukcija privatnog i državnog teatra, i jedina dva operska teatra u Beogradu, Opere i teatra Madlenianum i Narodnog pozorišta u Beogradu, nakon uspešnih koprodukcija opere Don Đovani i baleta Hazarski rečnik – lovci na snove, pred publiku donosi veliko opersko delo italijanskog kompozitora Đakoma Pučinija – operu Manon Lesko. Ovo je drugi naslov iz bogatog Pučinijevog opusa koji se pojavljuje na sceni Madlenianuma – svojevremeno je igrana i veoma uspešna produkcija opere Madam Baterflaj, a Manon Lesko stoji rame uz rame s njom, ali i sa drugim Pučinijevim delima kao što su Boemi i Toska. Premijera u Narodnom pozorištu u Beogradu je 26. februara, a u Operi i teatru Madlenianum 29. februara, obe počinju u 19.30 časova.

Veoma čudan i kontroverzan put nastanka libreta opere, koga su pisala čak četiri libretista (nastao je po uticajnom romanu iz 18. veka Abea Prevoa Priča o Vitezu De Grijeu i Manon Lesko) ujedno i prvi Pučinijev „hit” i jedina njegova opera koja na svojoj premijeri u Teatru Ređio, u Torinu, 1893. godine, nije bila osporavana. Manon Lesko je Pučinija postavila među vrhunske svetske kompozitore, iako je samo devet godina ranije francuski kompozitor Žil Masne komponovao i izveo operu sa istim naslovom i na istu temu. Pučini je u priču uveo novi nivo iskrene emocije i tok melodije, a uz to je stvorio jednu od arhetipskih operskih heroina, koja i danas očarava publiku.

Pridružujući se proslavi 100 godina postojanja opere u Srbiji, Opera i teatar Madlenianum je sa svojim partnerom, Narodnim pozorištem u Beogradu, za ovu priliku angažovala vrhunski autorski tim iz Italije predvođen rediteljem Pjer Frančeskom Maestrinijem. Veoma veliki orkestar predvodi dirigent Stefano Romani, za preko 250 raskošnih kostima zaslužan je kostimograf Luka Dal Alpi, a monumentalna scenografija je delo Alfreda Troizija. Na današnjoj konferenciji za medije upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić je istakla zadovoljstvo što su se sklopile povoljne okolnosti da se angažuje ovakav tim vrhunskih umetnika, zahvaljujući i koprodukciji za Madlenianumom, jer su oni već svetski poznati po svojim postavkama, iskreni su zaljubljenici u operu i dobri poznavaoci Pučinija, a naročito opere Manon Lesko. Predstavu će posle kao dirigent „naslediti” Đorđe Pavlović.

Veliki ansambl ove opere u kojoj učestvuju solisti, hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu predvodi Jasmina Trumbetaš Petrović, direktorka opere NP, alternacije su Sanja Kerkez (peva premijeru u Madlenianumu) i Ana Rupčić, Lesko brat Manon je Neboša Babić (peva obe premijere), u alternaciji Vuk Zekić i Vladimir Andrić. Vitez de Grije je Janko Sinadinović. Žeron de Ravoar je Dragoljub Bajić, u alternaciji Mihailo Šljivić (peva u Madlenianumu) i Aleksandar Stamatović. Učestvuju još i solisti: Milan Obradović, Vuk Radonjić, Darko Đorđević, Siniša Radin, Milan Panić, Nataša Rašić, Ivana Živadinović, Mihailo Otašević i Luka Pređa.

Đakomo Pučini (1858–1924) je danas, zajedno s Verdijem, i pored izrazitih modernih tendencija u operskom stvaranju, suvereni gospodar operskih scena. Pučini je započeo revoluciju žanra, povezujući muziku i dramaturgiju na način kom su mogle da pariraju samo drame i, kasnije, filmska industrija. Njegov operski stil predstavlja više ili manje harmoničnu mešavinu brutalnosti i sentimentalnosti. Rođen je u Luki, malom gradu u Toskani, Konzervatorijum je završio u Milanu. Sa velikim smislom za operski teatar, Pučini se posvećuje isključivo operskoj kompoziciji. Posle prvih pokušaja (Vili 1884, Edgar 1889) i prvih većih uspeha (Manon Lesko 1893), stiče svetsku slavu najznačajnijim i najpopularnijim delima: Boemi (1898), Toska (1900) i Madam Baterflaj (1904). Zatim slede Devojka sa zapada (1912), Lastavica (1917), Triptih (Plašt, Sestra Anđelika, Đani Skiki 1918) i najzad njegova labudova pesma, Turandot (izveden 1926. godine). Jedan od Pučinijevih uspeha leži u srećno izabranim libretima. Čovek sa sigurnim pozorišnim instinktom, Pučini je osećao scenu, tražio uzbudljive dramske sukobe i negovao kult velikih gestova i očajnih krikova koji rezultiraju iz jakih strasti. Pučini je ovako formulisao tajnu svakog pozorišnog uspeha: „Postoje tri zakona kada je u pitanju pozorište: buditi interesovanje, iznenađivati i dirnuti“. Zato ne čudi što su njegova dela i danas popularna, a Manon Lesko osvaja iskonskim muzičkim nadahnućem, jedinstvenim u njegovom kompletnom stvaralaštvu, zbog čega i danas pripada najlepšim delima operske literature.

Manon Lesko je jedna od najkompleksnijih uloga operske literature. Ona je po meni najlepša žena predstavljena u jednoj operi. Ovo tvrdim na osnovu njenog opisa iz Preverovog romana i zbog svih nedaća koje je izazvala njena lepota, njena mešavina urođene elegancije i prirodne naivnosti, uz njenu pohlepu i, naročito, pohlepu njenog brata. Pronaći danas osobu koja joj je slična je veoma teško, pogotovu zato što se u poslednjih nekoliko decenija desila ova luda i nikad ranije viđena razmena informacija, što je izazvalo radikalne promene u životima običnih ljudi. Ukoliko bih morao da poredim Manon sa bilo kojom osobom bliskom nama, verovatno bih odabrao nekoga poput Merilin, zbog njene sposobnosti da stupi u interakciju sa običnim i sa slavnim ljudima, kao i zbog njene tragične sudbine, reči su reditelja Pjer Frančeska Maestrinija.