Došlo je vreme da iz biblioteke izvadite prašnjavu knjigu Simon de Bovoar Drugi pol, jer je to manifest vrednovanja života.
Iako nikada nije stavljena na policu pored dela Karla Marksa ili Frojda, smatra se revolucionarnom jer je uspela da promeni svest žena. Kao muškarca, zanimalo me je da li je Alber Kami bio u pravu kada je rekao da knjiga muškarce izvrgava ruglu, posebno Francuze.
Piše: Nikola Todorić
Simon de Bovoar, napisala je Drugi pol samo godinu dana nakon što su Francuskinje dobile pravo glasa, dok su im sva druga prava bila i dalje uskraćena. Kontrola rađanja dece bila je rigorozna sve do 1967. godine, što se sa ove tačke gledišta razvijenog liberalnog sveta smatra represijom. Takve okolnosti dovele su do žestokih reakcija još 1949. godine kada je knjiga objavljena. Brže bolje, Vatikan je Drugi pol stavio na crnu listu, jer je bila (ekstremno) feministička, a Alber Kami rekao je nešto što mu nikada nećemo oprostiti – da knjiga veđa Francuze. Psihijatar Karl Meninger smatrao ju je pretencioznom i zamarajućom. Neki su je branili, kao, na primer, američki scenarista filmova naučne fantastike Filip Vajli. Oduševljeno je uzviknuo: „Ovo je jedna od najboljih knjiga naše epohe”.
Kako je uopšte knjiga dospela do Amerike? Supruga tadašnjeg izdavača Knopfa putovala je po Francuskoj i shvatila da svi pričaju o nekakvom ženskom seksualnom priručniku. Predložila je mužu da se prevede, ali to je urađeno na štetu Simon de Bovoar. Prevodilac na engleski jezik je 1953. godine mnoge strane „preskočio”, pa je američko izdanje bilo potpuno okrnjeno. „Izrezani materijal” preveden je tek posle šezdeset godina. Bio je sporan jer se baš na tim mestima Simon pitala zašto su žene prihvatile da budu sporedne na ovom svetu kada čine polovinu ljudske rase. Naravno, ništa nije nagađala. Istraživala je biologiju, filozofiju, etnologiju, antropologiju, mitologiju pa čak i ekonomiju kako bi stala u odbranu žena počev od perioda praistorije, pa sve do sredine 20. veka.
Šta je Simon de Bovoar želela da postigne? Želela je pre svega, da ohrabri žene kako bi istrajale u naporima emancipacije. Ali, u tome im moraju pomoći i muškarci. Jedino tako se može ukinuti ropstvo pola. Žene tada nisu bile radna snaga, pa ih Simona ne poziva na savijanje grbače i to nije bilo toliko sporno koliko njen odnos prema majčinstvu i braku. Tu nailazimo na prve velike probleme koje je knjiga izazvala. Simon koristi teške izraze poput „apsurdna plodnost” ili „iscrpljujuća služba materinstva” a ljubav vidi kao „smrtnu opasnost.” Gadila se bračnog života i smatrala ga esencijom ženskog nezadovoljstva. Čak i dobri brakovi trpe prokletstvo dosade. Da budemo precizni, ona doživljava brak kao zajednicu u kojoj je cilj muškarcu da zarobi ženu.
O majčinstvu piše sve najgore. Ukoliko pomišljate da je mrzela muškarce, varate se. Njen seksualni i prijateljski odnos sa Žanom-Polom Sartrom bio je slobodan, neobavezan, individualistički. Svako je živeo svoj život i viđao se sa kim je god hteo, da bi za to vreme između njih dvoje postojala iskra ljubavi. Sartr je bio osvedočeni ženskaroš, a iz pisama koja su ostala iza Simone vidimo da, uprkos tome što je i sama želela takav odnos, da je bila nesrećna, iako je lepotom i otmenim manirima bila erotski privlačna. Više je volela seks nego ljubav, a njen ljubavnik Nelsonom Algrenom nagovorio ju je da jedan esej o ženama pretoči u ovu knjigu. Iako je optužuju za nesvesnu mizoginiju, odnosno da je odvojila sebe od ostalih žena i da ne voli što je žena, uspela je da natera čitateljke da razmišljaju o sebi na nov način, što je kasnije uradila i Bti Fridan sa svojom Ženskom mistikom.
Drugi pol je Francuskinje pomalo zbunio jer u to vreme, vreme posle Drugog svetskog rata, nisu mogle da otvore sopstveni račun u banci ukoliko su bile udate, a mit o tome da su devojčice rođene za haljinice, a dečaci za udarce, još uvek niko nije pokušao da sruši. Jednostavno, sebe su smatrale „drugim”, muško gledište uzimale su kao svoje. Zato im je ova knjiga pomogla da promisle, da mogu i imaju pravo da izmene unapred ispisane uloge.
Kada su je izdavači na engleskom jeziku ponizili lošim i ponegde pogrešnim prevodom, izostavljenim delovima i dizajnom korica koji je izgledao kao vikend roman, nisu bili svesni da ne vređaju samo Simon nego i sve žene. Pretvorili su epsku knjigu u džepno izdanje lake pornografije i tek 2009. objavili dostojanstveno izdanje sa novim prevodom. Intelektualno su je oskrnavili i potcenili. Kakva loša procena! Ali, nisu pobedili oni, pobedila je Simon de Bovoar koja je prokletstvo biti žena, pretvorila u blagoslov biti žena.
