Želim da vas upoznam sa Jelenom Nikolić. Ne zato što je inteligentna, ne ni zato što je lepa, niti zato što nema dlake na jeziku. Čak ni zato što je napisala knjigu koju ćete od sutra moći da čitate, ako ne i „gutate“ njene redove. Želim da vas upoznam sa Jelenom jer je hrabra. Želim da znate ko je Jelena jer njena odvažnost odzvanja pustim hodnicima sujete, pohlepe, bezdušnosti, običnog, ustajalog, dotrajalog, kukavički nametnutog, normama određenog, kičasti praznog, duhovno slepog. Ne puzi tim hodnicima već uspravno ide, sa knedlama u grlu, ili bez njih, ali Jelena je tu. Nastavlja da hoda, često lebdi, nekad potrči pa se spotakne, ali nastavlja. Ona je neko kome možete pozavideti na duši, na nesalomivom duhu i pored tužnih očiju. Treba nam više takvih. Zato želim da vas upoznam sa Jelenom.
„Sve više sam sigurna da ne znam put, iako njime koračam, kao i da sam sigurna na njemu, ne menjajući pravac.“
Jelenu sam upoznala u spontano okupljenom društvu, nakon par čaša vina, što je uvek dobar podstrek za višesatne razgovore o nedaćama života, stvarima koje nas muče trenutno ili trajno, knjigama koje su nas vratile u život, porodicama koje nas gotovo uvek teraju da se preispitamo kada donosimo odluke ili da isteraju na površinu inat, iz ljubavi, ako ništa drugo. Imajući u vidu Jeleninu pojavu očekivala sam zmaja koji bljuje vatru i ne dopušta da se dođe do reči. Od toga sam dobila samo zmaja. Vatra je, doduše, unutar nje i oseti se čim ušeta u prostoriju. Ne mora ni da je bljuje. Ne izaziva pažnju kao žena, što prvo pada na pamet. Pažnja je na njoj kao individui. Što je daleko bolje, ako mene pitate. Ni ženske ranjivosti se ne stidi, naprotiv, nosi je podjednako snažno.
Kako je nastala njena knjiga „Granice slobode“, to samo ona zna. Bitnije od toga je šta je u njoj. Svako ko pročita ovu knjigu i kao radnju, motiv, poruku ili zaključak, izdvoji samo ljubavnu priču dvoje ljudi, neka istu knjigu vrati gde je našao jer je nije zaslužio kao čitalac. Najbitnija tačka koja se prepoznaje je borba sa sobom. Borba protiv svakodnevice. Borba protiv malih ljudi i borba za velike snove. Odrastanje, praštanje, razumevanje. Prijemčivi redovi i iskrene izjave ostavljene na papiru u situacijama kada izlaz postoji, ali ga mi ne vidimo. Jelena je pisala srcem, kao što bi svako ko u toj meri i tim intenzitetom oseća svet oko sebe. Jedina razlika je što je Jelena sela i pisala. Nije zamišljala. Nije marila. Nije sedela i čekala.
Tu se postavlja pitanje da li je to ambicija i rešenost ili preka potreba da svaki ljudski vrisak očaja i iznemoglosti izađe iz kože koja je svrbela i sljušti se na papir da tamo nastavi da prebiva. Odgovor na to pitanje zavisi od čitaoca, ali pošteno rečeno nijedan nije pogrešan. Kada želite da ispričate priču širem auditorijumu, morate kao osnovno pravilo, verovati u tu priču. Kada želite da vas tom pričom isti auditorijum upozna, onda morate prvo vi znati ko ste. Verujem da je Jelenino pisanje na početku bio vapaj za samom sobom koji se kasnije pretvorio u spoznaju. Sebe, svojih odluka, ljudi, puta, stranputica, životnih okolnosti. Životnih laži i ljudskih laži. Ljubavi koju daju ljudi i onoj koju ti život pruža. Sve sa „tik-tak“ prizvukom nagomilanih emocija kao tempirane bombe koja će u svakom trenutku eksplodirati.
„Zašto sam uvek prokockana onda kada sam najiskrenija? Da li je istina da u životu najbolje prolaze najproračunatiji ljudi i da li zbog ljubavi ili čega god, ne smemo biti iskreni, da nas neko (namerno) ne bi povredio… Ja biram da ponovo budem iskrena, pa i po cenu toga da me neko zgazi. Nikada se neću osećati loše i nedovršeno. Daću i sledećem milion razloga da me voli, a njemu, nakon mog ponižavanja, neće pod kožu proći superiornost, nego gađenje spram samog sebe. Ne kajem se što sam takva.“
Kako pratimo tok priče u knjizi, pratimo i Jelenin rast. Kao da je neko počeo da ljušti pomorandžu, pa se nije tu zaustavio nego je i zgnječio, i nije stao dok od narandže nije ostala samo tečnost. Taj „neko“ je u većini slučajeva, zapravo život. Sok od pomorandže nije svima po ukusu, ali je zdrav.
Sem saznanja kako jedna devojka voli, kako se nosi sa preprekama, sujetnim ljudima i onima bez imalo razumevanja, vrlo jasno vidimo i ljudsko biće koje pokušava da stvori sebe, za sebe. Da voli sebe, zbog sebe, što je, složićete se, vrlo zajebana stvar u trenutnom vrtlogu standarda koji nam padaju na glavu svakodnevno i ljudi koji slepo upijaju iste ne bi li znali kako da oiviče i opravdaju svoje postupke i sitne spletke drugima, zarad uvaženog mesta za stolom samopotvrđivanja.
„Da je na ovom svetu malo više ljudi koji su ludi u istoj meri kao i ja, kunem se, bili bismo srećniji.“
Jelena je odabrala najbolju stranu sebe kao čoveka za sve tadašnje, sadašnje i buduće borbe sa svetom, granicama, ljudima i sobom. Što čoveka ume da učini najsnažnijim i najranjivijim, ali ga, bez premišljanja, čini potpunim čovekom. To je i mera hrabrosti kod ljudi. To je mera duše. Mera poverenja, mera silovite snage koja pomera granice i koja se sutradan sklupča na krevetu i bez srama prizna da mora da odmori pre sledeće borbe.
Da citiram Jelenu i završim njenom rečenicom koja je slikovito opisuje:
„Učinite da eksplozije u vama traju čitavog života!“
Jelena Nikolić će svoju knjigu predstaviti u nedelju 21. maja u Zappa barci u 19h. Od ponedeljka se nadam da će knjiga biti u vašim rukama. Da uz nju zaplačete, zapitate se, zaljubite se, oprostite, razumete, ne osuđujete i pre svega živite, a ne preživljavate. Osetićete snagu Jelenine ličnosti, koja će vas odvesti na uzbudljivo putovanje sa vama samima. Srećno!
