Roman Helena ili o nemiru Mirjane Stefanović otkriva nam priču o ženi koja je nepravedno zaboravljena, a promenila je tok istorije. Rimski istoričari su o njoj pisali podrugljivo, dok su je hrišćani veličali, ali kad se sve to ukrsti, njen život je u isto vreme bio i miran i buran. I lak i težak.
Roman o Heleni došao je kao kruna Mirjaninog bavljenja likovima žena koje su živele na našem tlu u jednom, samo na prvi pogled, udaljenom vremenu, krajem trećeg i početkom četvrtog veka nove ere. Arheolog Dragoslav Srejović ukazao joj je na činjenicu da su se u tom periodu ovde bila pozornica svetskih zbivanja. Od tada ona počinje sasvim drugačije da gleda na mermerne sarkofage i reljefe u dvorištu požarevačkog muzeja, u čijoj blizini je odrastala. Počela je bolje da razume ostrva rimskog Sirmijuma u današnjoj Sremskoj Mitrovici, stub Trajanovog mosta na Dunavu kod Kladova, a mističnost i lepota Gamzigrada su je očarali. Na Kalemegdanu, pred mermernim likovima stanovnika Singidunuma, pred nakitom, češljevima i posuđem kojim su se služili, na putevima koje su još oni trasirali, priče o Rimljanima počele su same da se uobličavaju pred njenim očima.
Piše: Nikola Todorić
Majka cara Konstantina, uspela je da se izdigne iz carske dinastije i postane značajna ličnost u istoriji sveta. Bila je savetodavac svom sinu tokom njegovog uspona. Kovani su zlatnici sa njenim likom, proglašena je sveticom i danas je veoma poštuju sve hrišćanske crkve. Bila je prva hodočasnica, a smatra se i prvom ženom arheologom, jer je na njen zahtev izvršeno iskopavanje na brdu Golgoti. Tom prilikom, pronašla je krst na kome je 300 godina ranije razapet Isus. Iz Rima u Jerusalim krenula je u svojoj osamdesetoj godini.
Helena može da bude uzor i savremenim ženama. Imala je buran život, sa mnogo uspona i padova, radosti i tragedija, ali nije se zaustavljala iako je često osećala nemir, možda baš zato što se u to vreme odigrala jedna velika promena koja je odredila tok naše civilizacije.
Saint Helena, Giovanni Battista
Hrišćanstvo, koje je nastalo kao vera ljubavi i praštanja, počelo je da se širi rimskim carstvom, uprkos zabranama. U Heleninom svetu, duhovna i moralna vertikala doživljava tektonske promene, jer ona postaje najveća hrišćanka u carstvu. To vreme veoma podseća na ovo naše, tranziciono, tako da su situacije i likovi iz ovog romana umnogome slični današnjici.
Poreklom je bila maloazijska Grkinja, zbog čega joj je u romanu zadržano njeno svetovno ime Helena, mada je poznatija kao sveta Jelena. U svom rodnom mestu Drapenaumu, na obali Mramornog mora upoznala je mladog oficira Konstancija i vođena ljubavlju, došla u današnji Niš, mesto iz koga je on poticao i gde mu je bio dom. To je bila prva prekretnica u njenom životu.
U Nišu je rodila Konstantina. Kada je došlo vreme za vojsku, on odlazi na drugi kraj sveta, a Helena je ostala sama u Nišu, gradu u kome nije imala bližnjih jer je napustila muža. Posle ovog perioda sledi petnaestak godina u kome o njoj nema nikakvih pomena, ne zna se ni gde je bila, ni šta je radila, ali se po svemu sudeći u to vreme promenila. Jer, kad ponovo uđe u vidno polje istorije, biće jaka, zrela žena, mudra, promišljena i hrabra, posvećena hrišćanka što nam pokazuje da tih petnaest godina nije protraćila uzaludno.
The Vision of Saint Helena, Paolo Veronese
Niko tako dobro kao majka ne može da predoseti sudbinu sina. Shvatala je da Konstantin, na putu da postane vizantijski car, smeta mnogima, zato će mu njena mudrost biti od velike pomoći u donošenju Milanskog edikta, kojim se zabranjuje progon hrišćana. To i jeste najznačajniji momenat u Konstantinovom životu, jer zaustaviti progon ljudi zbog vere, i dati im puno pravo da govore po svojoj savesti, i danas predstavlja podvig. Od tada, Helena će živeti na dvorovima svoga sina, ali daleko od toga da će biti mirna, jer nije bilo lako biti majka cara Konstantina. Posebno kada shvatite da vaše dete više nije dete i da postaje velika istorijska ličnost. A majka, mora da ostane majka.
U savremenoj književnosti ovoj temi pristupa se iz ugla cara Konstantina. To je nepravda prema majci koju je on obožavao, kojoj je podizao kipove i sahranio je u sarkofagu u kom je želeo da sahrani sebe. Davao je gradovima njeno ime i tako pokušao da skine kletvu sa sebe kao oca koji je po predanju ubio svog sina. Zato je ovaj roman važan, jer je pisan iz drugačije perspektive, gde su i majka i sin opisani kao dve izuzetne ličnosti, ali je Helena u toj priči bila važnija od cara Konstantina.
