Nakon promocije njegove druge knjige “Neštozačitanje” u Parobrodu, imala sam priliku da razgovaram sa Nemanjom i pokušala da otkrijem odakle proističe kontradiktornost copywritera koji se odlučio da svoje dnevne zabeleške o životu i ljubavi uobliči kroz “kratku esejističku formu Facebook statusa”.
“JEDNO SU ŽENE,
A DRUGO MOGUĆNOSTI.”
“NISAM OPSEDNUT SOBOM.
SAMO SAM FANATIČNO
POSVEĆEN DRUGIMA
U OKVIRU SVOJIH MOGUĆNOSTI.”
OBZIROM DA SI RODOM IZ MLADENOVCA, KAKVA JE TVOJA VEZA I ODNOS SA BEOGRADOM?
Često kažem da ne živim u Beogradu. Ja samo radim i stanujem u njemu, a živim u sebi. Nemam problem s njim, a nemam ni snažnu afekciju prema njemu. Prihvatam ga takvog kakav jeste. Ne konzumiram ga previše, već ga okrajam na parčiće koje mogu da progutam. Beograd je previše ciničan za mene. Imamo miroljubivu koegzistenciju, ali i dalje tvrdim da nisam Beograđanin.
RADIŠ KAO COPYWRITER U AGENCIJI MCCANN. DA LI POSTOJI NEKA UZAJMNA VEZA IZMEĐU COPYWRITINGA I PISANJA KNJIGE?
U firmi sam medijator u komunikaciji između brendova i potrošača, a u svom pisanju sam medijator između nekih sila, onoga što nam svima daje supstancu i druge osobe. U oba slučaja se radi na uobličavanju iskaza koji bi trebalo da bude prijemčiv, prepoznatljiv, a da opet govori o proizvodu. Kao copywriter pišem kul rečenice, ali to je sve naručeno. Sve je to stvar zanata. Možda me upravo petnaestogodišnje praktikovanje tog zanata razvilo za moje pisanje, da budem ekonomičniji, jezgrovitiji, da imam bolju dramaturgiju teksta, dvostruke tvistove… U tome se krije veza.
JESI LI SE ZBOG ISKUSTVA U COPYWRITINGU ODLUČIO ZA PISANJE U FORMI STATUSA?
Generalno ne verujem u iskaz koji ne može da stane u jednu rečenicu. Sam po sebi sam fragmentaran, živim na dah. Ne vidim život kao ravnomeran niti svoju energiju doživljavam na taj način. Ispostavilo se da je Facebook optimalni medij za mene, pogotovo što je privatno javno glasilo. Sve je to krenulo zapravo veoma spontano.
KOLIKO KREATIVNE SLOBODE IMAŠ U AGENCIJI?
To je određeno velikim brojem instanci na koje ja ne mogu da utičem. Ceo tim direktora, s jedne strane, koji ima svoje prohteve i klijenta, sa druge. Ovo je posao gde se 99% najboljih ideja, nažalost, baca upravo zbog svih tih većanja. Ili ih čuvaš za nekog narednog klijenta koji će imati više razumevanja, pa ih adaptiraš. Ovo je zanat kao i svaki drugi, u kome se ti služiš tehnikama umetničkog stvaralaštva, iako ovo nije umetnost pošto naručena tema ne može da bude autorsko delo. Jednostavno iznajmljuješ svoju dušu. Bavim se zarađivanjem novca za život. Ja se ne legitimišem preko svoje profesije, ne identifikujem se s njom.
DA LI TO ONDA ZNAČI DA TVOJE STVARALAŠTVO, ODNOSNO PISANJE, DOBIJA CELOG TEBE?
Svakako, jer sam se opredelio za oblik koji ne zahteva mnogo vremena. Nekad mi u samo par sekundi nešto bljesne i to prođe kao hit (npr. “Jedno su žene, a drugo mogućnosti”), dok ti neke ideje i misli zriju… Mada najviše volim kada doživim malu epifaniju i ispalim to iz sebe. Lepa pričica koja ima poetičnu i filozofsku crtu, delić istine na koji svako od nas doda svoj i dobije se kompletna slika. Ne mislim da je to što pišem apsolutna istina. Ja samo dajem svoj ugao gledanja, za koji obično procenim da je previđen, zanemaren. Pisanje mi je autoterapija. Pišem o svom intimnom i emotivnom iskustvu na sebi svojstven način.
“IMAM NEKE SUPER
PRIJATELJE SA KOJIMA
SE UOPŠTE NE DRUŽIM.
NE ŽELIM DA KVARIM
TAKO DRAGOCENE
ODNOSE.”
KAKAV JE PROCES SELEKCIJE STATUSA ZA KNJIGU?
Prednost imaju oni koji su meni posebno dragi. Prva knjiga obuhvata period od 2007-2013. Bila je muka živa proći kroz sve to opet, tj. kroz sebe, videti gde si sve i kakav si bio u proteklih 5 godina, evocirati sve te osećaje opet, to je bio jedan nivo teskobe. Kopaš po sebi, naiđeš na svakakvo đubre. A naiđeš i na neka svetla koja te ohrabre.
Sledeći je bio fizički – selekcija, copy, paste, lektorisanje… Sada objavljujem po principu “voleo bih da se ovo nađe u knjizi” i tako sebi već u startu olakšavam posao. Mada imam i jednu ideju da objavljujem samo lagane statuse, a sve ono što mi je bitno objavim za par godina u knjizi neobjavljenih statusa. Ranije sam bio usmeren na to da napravim foru, a sada volim sam proces pisanja, to mi je novo područje slobode.
DA LI TI LAJKOVI, TJ. MANJAK ISTIH, UDARAJU NA SUJETU?
To se dešava sve manje, shvatio sam da već imam dovoljno “lajkova” u životu. Ne mogu da kažem da mi nisu bitni, ali lajk treba zaraditi, ponuditi nešto zauzvrat.
KOJI AUTORI I KNJIŽEVNA DELA SU NAJVIŠE UTICALI NA TEBE I OBLIKOVALI TE?
Moj doživotni favorit i heroj je Emil Sioran, esejista. Ja ga zovem propovedač. Dostojevski odmah uz njega, kao i Man. A od savremenijih Don DeLilo, Boris Vijan, Kuci… Najveći deo dobrog pisanja meni dođe iz dijaloga sa umetničkim delima.
NA PROMOCIJI SI, POSLE IZLAGANJA TATJANE JOVANOVIĆ, REKAO DA ONA VIDI MNOGO VIŠE U TVOM PISANJU NEGO ŠTO TU ZAISTA POSTOJI. ČEMU TAKO SKEPTIČAN STAV?
Zato što je to njen kapacitet. Ona je sposobna da vidi više, ima dar za to. Objašnjavala mi je šta sve pronalazi u mom pisanju, i to mi je zaista pomoglo da vidim puteve kojima se krećem, pošto ljudi to obično rade nesvesno. Naučila me je mojoj metodi.
ZAR NISI DONEKLE TOGA BIO SVESTAN, JER DOK ČITAŠ TI BIRAŠ AUTORE KOJI TI ODGOVARAJU I U ČIJEM PISANJU SE PRONALAZIŠ? ZAŠTO SI SE ONDA IZNENADIO TIM NJENIM STAVOM I VIĐENJIMA?
Zato što sam to ja. Moj recept za “coolness” utemeljen je na tome da sebe ne shvataš ozbiljno, a sve ostalo shvataš najozbiljnije.
DA SE VRATIMO NA RUSE. KAKO SAM RUSISTA PO PROFESIJI, MORAM DA TE PITAM KAKO STOJIŠ SA NJIHOVOM KNJIŽEVNOŠĆU I OSTALIM VIDOVIMA UMETNOSTI?
Volim njihovo stvaralaštvo, književnost i filmove naročito, i osećam da mi je blisko. Omiljeni su mi Tarkovski, Balabanov, Zvjagincev – iako sam ogorčen Leviatanom… Volim da gledam filmove od kojih mi je, uslovno rečeno, loše – koji otvaraju pitanje egzistencije. Volim da gledam filmove Tarkovskog. On me šutira po podu i lupa mi šamare, ali posle njih ja sam neko drugi, nešto sam dobio. Sve to što dobijaš na taj način te polako osvešćuje. Saznanja do kojih si došao sa samim sobom ostaju ugrađena u tebe zauvek (“Sad razumem sve što znam, dok sam samo znao nisam imao pojma”). Dostojevski mi je ubedljivo najbolji pisac ikada, on me je duhovno vaspitavao. Najviše volim Zapise iz podzemlja, a na pusto ostrvo bih poneo Karamazove. Ne volim ovu super ciničnu struju u kojoj su Peljevin i Sorokin, jer ruganje tuđoj neautentičnosti nije dokaz sopstvene autentičnosti.
ŠTA JE SA MUZIKOM?
Kada slušam muziku, ja joj se prepustim, ne slušam je onako usput. Meni muzika uslovi stanje, potpuno sam u tome. Nikad mi nije bila uzgredna stvar. Radiohead se ugradio u mene, i veoma ih cenim. Arsen Dedić mi je kao drugi tata, i on me je vaspitao i pokazao kako jedan muškarac treba da se ponaša. A tu su i Alice in Chains i EKV.
KAFA ILI ČAJ?
Kafa, mnogo kafe. Ona je za mene cigareta u tečnom stanju, zdrava doza otrova. Mislim da svako treba da ima neku zdravu dozu otrova u životu. Zapravo većinu stvari pišem u kafiću u kraju uz dve, tri, četiri kafe.
“MRZIM KAFU, ALI VOLIM DA JE
PIJEM. MRZIM JE ZATO ŠTO NEMA
ŠTA SEM KAFE DA SE PIJE TAKO
KAO ŠTO SE PIJE KAFA. A JA
SAMO TAKO UMEM DA PIJEM ONO
ŠTO VOLIM. MOŽE DA SE POPIJE
JEDNA, DRUGA, AJDE, ČAK I
TREĆA KAFA. ALI ŠTA POSLE
PITI? NA ISTI NAČIN I IZ ISTIH
RAZLOGA MRZIM NEKE LJUDE,
ALI VOLIM DA IH VOLIM.”
JEDNOM PRILIKOM JE BOJAN BABIĆ O TEBI I TVOM STVARALAŠTVU REKAO “INSTROSPEKTIVNA EKSTROVERTNOST, NIHILISTIČKO ŽIVOTOLJUBLJE, APSOLUTISTIČKI RELATIVIZAM, OZABAVLJENA METAFIZIKA, DO BOLA PRODUBLJENA BANALNOST.” OTKUD TOLIKA KONTRADIKTORNOST?
Ona mi je ugrađena. Uvek iznosim borbu dva principa, dozvoljavam ljudima da se/me sagledaju iz oba ugla.
KAKVI SU TI PLANOVI ZA DALJE? GDE TE LJUDI MOGU ČUTI?
Planiram da češće organizujem nastupe u manjim kafićima sa sit-down programom. Menjaću materijal koji čitam, nikada neće biti isto kao na promociji u Parobrodu. Naredna promocija će se održati 16. oktobra u knjižari Delfi u SKC-u, sa početkom od 20h.
Fotografije: Anđela Grozdanić, Milena Koraćević
