Zasmejaće vas, zabaviti, naterati da se zamislite. Njegove ilustracije su postale zaštitni znak dečijih knjiga, knjiga iz kojih se uči, saznaje, smeje i odrasta. Bilo da ste već veliki ili tek otkrivate čitanje, naš sagovornik, Bob Živković, je ili će ostaviti traga na vaše detinjstvo
Danas važite za jednog od naših najboljih ilustratora, da li je bilo teško dostići današnji kvalitet i prepoznatljivost? Koliko dugo ste brusili svoj stil?
Ne postoji „najbolji ilustrator“. Ne postoji jedan, najbolji crtež, savršeno lep i tačan prikaz sveta ili teksta pa da se svi ilustratori takmiče da ga nacrtaju. I budu najbolji. Umetnost je ličan pogled na svet, koliko je umetnika toliko je i tačnih odgovora. Toliko je „najboljih ilustratora“. Ja sam samo „Najbolji-Bob-među-ilustratorima“. Crtam šta vidim, kad hodam, kad slušam, kad čitam. Danas je to skoro 50 godina crtanja. Ljudi su navikli na mene, roditelji današnje dece su odrasli na mojim crtežima.
Svi mi smo kao klinci voleli da crtkamo i šaramo, kada ste vi shvatili da je to ljubav za čitav život i da može biti vaša profesija?
Otprilike kada mi je majka rekla „od tebe nikada, ništa neće biti“ i kada me je otac pitao „kad ćeš početi nešto normalno da radiš?“. Dok sam smišljao neki (pametan) odgovor, shvatio sam da ja, zaista, ne znam ništa drugo da radim i da sam nadrljao ako od crtanja ne budem uspeo da preživim. Crtanje mi je autobiografija, zabava, beg, uteha, radost i profesija.
Sa razvojem tehnologije i postojećim napretkom čini se da za umetnike granice više i ne postoje, ukoliko imate računar i internet za vaše radove nema više prepreka. Koliko se vreme kada ste vi počinjali da crtate suštinski razlikovalo za umetnike i koji bi bio savet za mlade ilustratore da se izbore za svoje mesto u tako jakoj konkurenciji koja je danas globalna?
Kompjuter je alat koji služi da se ne usvinjiš dok farbaš kao sa temperama. Nikoga fotošop nije učinio umetnikom, kao ni air-brush pre kompjutera, ni rapidograf, ni flomaster, ni rajsfeder, tehnička, ni obična olovka, ni ugljen. Preplašeni starci su balavili protiv tehnologije od kada je pećiinski čovek prestao da maže rukama po zidovima i uzeo papirus u ruke. To je napredak, to je sutra, strašne reči koje plaše lenje profesore, tetke-kustose po pustim galerijama, male izdavače željne moći u svojim zatvorenim tržištima.
Nema granica znači da više nismo osuđeni da crtamo za 200 ljudi za koliko je odštampano primeraka knjiga ili koliko je ljudi ušlo u galeriju kad izmoliš izložbu. Nema granica znači da vaš rad može videti 2000 ljudi ali i 200.000 ljudi. Neko od njih će ga i ceniti, a jednog dana i platiti. Na nama je samo da budemo dobri.
Šta je najveći neprijatelj inspiracije? Rokovi, video igrice, društvene mreže? Kako vi ostajete fokusirani i odakle crpite nove ideje i preko potrebni humor?
Nema neprijatelja. Inspiracija je refleks. Inspiracija je odgovor i dolazi svaki put kada čujete pitanje. Svaki put kad vas nešto uzbudi, zasmeje, rasplače, razbesni, bilo kako isprovocira. Ne treba vam fokus da biste crtali, to bi značilo da vam treba fokus kad vas pitam „koliko je sati?“.
U vašoj biografiji imate pozamašan broj nagrada, učestvovali ste u različitim projektima, da li sebi zadajete neke ciljeve ili su se sve lepe stvari u vašoj karijeri događale spontano?
Spontano. Da razmišljam i planiram sigurno bih davno sve upropastio. Najčešće su ljudi sa kojima radim bolji i pametniji od mene. Moja sreća je što me sve inspiriše, sve provocira, sve zanima tako da nemam svoje teme, svoj izbor nego se muvam i „gde mi mesto nije“. Tako sam crtao gomilu događaja, akcija, knjiga mnogo većih od mene, mog sveta i mojih snova.
Ilustrovali ste veliki broj knjiga za decu i na vašem humoru i idejama odrastaju generacije, razmišljate li ponekad o odgovornosti koja je pred vama? Ipak vi na neki način učestvujete u odgoju deteta, formiranju njegovih stavova i ideja o različitim stvarima?
Na nama je bilo da napravimo današnjicu i mi smo zasrali. Sutra je na deci. Svet mogu spasiti samo deca kada preuzmu naše uloge koje smo tako amaterski odigrali. A deca će odrasti u ljude kakvim ih mi vaspitamo i kako ih mi naučimo. Nema strašnijeg i važnijeg posla na svetu od rada sa decom i rada za decu. Ja umirem od straha i mogu samo da se nadam da je moje najbolje dovoljno dobro za njih.
Paralelno sa karijerom dečijeg ilustratora razvija se i vaša karijera ilustratora naučne fantastike i fantazije. Ima li neke razlike za vas kao umetnika u pristupu i kakav je bio osećaj ilustrovati kultne romane poput Gospodara prstenova? Da li je zanimljivije raditi na poznatim temama i temama koje su iz oblasti koje privatno čitate ili vam je danas ipak veći izazov ilustrovanje tema koje iziskuju dodatno istraživanje?
Mislim da sam dva puta zaplakao u javnosti. Prvi put je bilo kad su mi saopštili da ću crtati za Tolkina. To je fantastika kad u životu postanete deo sopstvenog sna. Tog trenutka sam (prilično rano) štriklirao u notes „smisao života=ispunjeno“.
Za ilustraciju, to je jedan od 3 jednako lepa izazova.
Prvi izazov je fantastika. Crtati karakondžule i zmajeve je kao susret sa najdražim prijateljima, znamo se, volimo se, siti se ispričamo.
Drugi izazov su nepoznate teme i zadaci o kojima ništa ne znam i nikada nisam ni razmišljao. Kao reklame za preparate-protiv-gljivičnih-oboljenja-kukuruza-u-klipu-starosti-od-2-nedelje. Drugovi bi opet trubili o zmajevima, opet iste anegdote iz srednje skole, ali, „ aman, KAKVE GLJIVICE I KAKO SE TO CRTA? Da li navijamo za gljivice ili kukuruz?“. Nove teme su kao teška ukrštenica, ne moram da je rešavam, ali je izazov da je rešiš a zadovoljstvo je veliko.
Treći izazov je svađa sa zadatkom-temom, kad miniraš tekst i ilustracijom se svađaš sa piscem (ali to je tajna).
Postoji li neki roman ili oblast koju imate želju da nam prikažete na svoj način a još uvek niste imali prilike? Na čemu ovih dana radite?
Ostaje mi neispunjena ambicija da budem Tarzan, balerina i padobranac, visok i plav (možda sve zajedno, odjednom?), a u poslu sam davno nadmašio sopstvena očekivanja i ambicije.
Trenutno radim novo izdanje knjige „50 logičkih grešaka“, kampanju za pomoć azilantima grupe 484, knjigu „Admiralov dnevnik“ Dragana Lukića, evropsku konferenciju „Za svet bez nuklearnog oružja“, prvu knjigu Jelice Greganović za decu i gomilu stvari kojih sad ne mogu da se ni setim a za koje će da me grde što kasnim.
Šta je u vašem slučaju ključ za dobru saradnju sa piscem i da li vam je neka knjiga ili projekat zadao posebnu muku?
Biram pametnije pisce od sebe, tako ja nemam problema sa njima, nikakvih. Oni imaju ogromne probleme sa mnom. Jedina knjiga koja me je mučila, jedina koje sam se plašio i zbog koje sam brinuo a ispala je najbolja je „Sex za početnike“.
Da ste danas u poziciji da malom Bobu Živkoviću date neki životno važan savet šta biste mu rekli?
„Baš te briga što imaš trojku iz likovnog, prekini da cmizdriš!“ (samo što ja nikada nisam bio „mali“.. i onda sam bio najdeblji u razredu).
