Uroš Timić je mladi pisac iz Smedereva. Diplomirao je na katedri za bibliotekarstvo i informatiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Prvim romanom „Osmi život“ pridobio je simpatije ljubitelja fantastike. Roman “Osmi život” je bio jedan od tri pobednička romana konkursa „Literarni Onlajn Inkubator“ Centra za omladinu „Tvoja Srbija“.
Uroš je član udruženja „Mladi dolaze“ osnovanog 2015. godine pri Udruženju književnika Srbije. U njihovoj ediciji „Alfa“ objavio je drugi roman „Četrdeset dana“. Piše za portale Blacksheep, P.U.L.S.E i Pokazivač. Za kratke priče osvojio je nagradu „Duško Trifunović“ Scene svih kreativnih u kategoriji pisaca do 30 godina. Minijatura „Arabeska“ objavljena je specijalnom dodatku Književnih novina u decembru 2015.
Roman „Četrdeset dana“ Uroša Timića njegov je drugi roman i religijski triler nesvakidanšnje tematike na našim prostorima.
Glavnu priču o junaku Stefanu prate priče dečaka Pavla i starca Todora, svaka zanimljiva na svoj način i svaka sa drugačijim prikazom smrti. Naime, Stefan je momak depresivnih misli kojeg već na samom početku romana zadesi porodična tragedija koja dodatno pojačava njegovo mračno stanje uma. Boraveći u „nesvakidašnjem selu“ mladi junak se bori sa sobom, ali usput otkriva niz misterioznih dešavanja koja mu se već u startu učine sumnjivim. Istražujući o jednom istorijskom, ratnom događaju koji se odigrao u selu, Stefan otkriva misterioznu, mračnu silu koja je direktno povezana sa tragičnim događajima sela, ali se i upoznaje sa duhom davno preminule devojke koja još uvek ne može da se suoči sa činjenicom da nije među živima.
Priča o starcu Todoru umnogome podseća na Danteov „Pakao“, ukoliko Dantea smestimo u pravoslavnu veru i dvadeset i prvi vek, a Vergilija zamenimo figurom Anđela koji ovog junaka sprovodi kroz četrdesetodnevnicu sopstvene smrti. Međutim, ova priča ima i te kako zanimljiv preokret. Nasuprot ovim dvema pričama prošaranim fikcijom, za dešavanja vezana sa dečakom Pavlom na prvi utisak pomislimo da su sve osim realna, ali kako se na kraju ispostavlja, Pavle je jedini od tri glavna junaka čija priča nema ni fikcije, ni fantastike u sebi.
Iako su ova tri junaka posebna na svoj način, forma romana je takva da se ipak izdvaja Stefanova priča i ona odlazi u prvi plan. Stefan je narator, a Todor i Pavle su junaci opisani u trećem licu. Nekoliko “sporednih” priča, dodaju još malo misterije čitavoj priči i čine „Četrdeset dana“ intersantnim romanom vrednim pažnje.
Odlomak (zavirite između korica Četrdeset dana)
I tada ih duša ugleda. Nestale su slike sopstvenog tela i medicinskih sestara koje su pokušavale da ga ožive. Ništa mu nije bilo jasno, ali nije ga bilo ni briga. Ugledao je Anđele. Nije mogao da ih izbroji, ali bio je siguran da ih je bilo stotinak. Možda i više. Mir koji je ostetio duboko u sebi nije mogao da se meri ni sa jednim zemaljskim osećajem. Mogao je da stoji tu zauvek i da umre još stotinu puta. Bio je siguran da se Anđeli smeše. Ličili su mu na njega, možda i previše. Samo su preuzeli lik kada je on imao oko dvadeset godina i kada je bio mlad i lep. Sada je bio starac od sedamdeset.
A onda su se pojavili i oni drugi. Pomislio je da će zaista umreti ponovo, ovog puta od straha. Čovek je više puta slušao priče o demonima i đavolima, ali ovo je bio prvi put da ih ugleda. Bili su njegove visine, tamne kože i velikih, crnih rogova na glavi. Zanimljivo, i oni su mu ličili na njega samog, samo što su preuzeli sadašnji oblik – starca od sedamdeset godina. Možda su čak bili i stariji od njega samog. I njih je bilo preko sto.
Od straha nije mogao da se pomakne. „Gde sam ja, šta se ovo dešava?“
I tako otpoče bitka za dušu. Starac je samo mogao da vidi belu i tamnu svetlost kako se komešaju. Mešali su se oblici i zvuci. Mogao je da čuje pojedine poznate glasove. Nije znao odmah kome su pripadali, ali su ga zvali po imenu. Onda je shvatio da su svi glasovi pripadali njemu, samo iz različitih perioda života.
Vreme je stalo kada se pojavio on. Bio je nešto najsličnije Bogu što je starac do tada video. Anđeo, sasvim beo i sav sačinjen od svetlosti. Lice mu se nije videlo, ali tamo gde je trebalo da budu oči, svetlost je bila najjača. Ostali anđeli su mu se sklonili s puta, a zatim su i demoni učinili isto. Nekoliko trenutaka kasnije, ostali su samo starac i Anđeo koji se poslednji pojavio.
