Marija Venjaminova Judina zasluženo pripada plejadi umetnika koji su ostavili neizbrisiv trag u beskraju. Pored dara koji je posedovala za muziku, bila je i čovek velikog srca. Ostaće upamćena kao neustrašiva, borbena, nesalomljiva i odvažna pijanistkinja dvadesetog veka koja je probudila dozu ljudskosti u velikom diktatoru Staljinu.
Rođena je u jevrejskoj porodici, ali odlučuje da se krsti u pravoslavnoj crkvi i do poslednjeg dana ostaće odana pravoslavlju.
Časove klavira uči na čuvenom Petrogradskom konzervatorijumu. Dmitrij Šostakovič je bio njen prijatelj iz klase sa kojim neguje blisko prijateljstvo do samog kraja života, a brojne anegdote iz života ove umetnice poznate su upravo zahvaljujući njemu. Svoj prvi nastup je imala godinu dana pre početka Prvog svetskog rata, a tek po okončanju Velikog rata, počinje njen profesionalni razvoj kao pijanistkinje. Potencijal i dar koji dobija rođenjem nisu se skrivali, već su se jasno i glasno čuli na pozornici. Pored javnih nastupa, počinje sa profesurom na Moskovskom konzervatorijumu, što je još tada predstavljalo veliku čast i privilegiju. U pauzama svojih koncerata čita i recituje radove svojih savremenika, pesnika i književnika koji su se u svojim delima obračunavali sa režimom. Zbog tematike, dela su se našla na marginama i na crnoj listi, a Marija je na ovaj način želela da ih izvuče iz mraka i predstavi ih široj javnosti. Družila se sa Borisom Pasternakom i priča se da je upravo ova velika umetnica prva imala uvid u roman „Doktor Živago“, koji vrlo verno oslikava život u Rusiji od Oktobarske revolucije do Drugog svetskog rata.
Dosledna u svom verovanju i u doba diktature
Marija stvara u periodu autokratske vladavine i čvrste ruke Staljina. Bio je to period kada su ljudi nestajali, a za svaki i najmanji otpor ili kritiku se lako gubio svaki njihov trag. Koliko je ljudi ubijeno, prognano i odvedeno u radne kampove ostaje nepoznato do dana današnjeg. Bile su to godine kada je religija državni neprijatelj. I kada se svaka religiozna osoba kažnjavala najstrožom kaznom, smrću. Marija nikada nije krila svoju veru, što je za vreme u kome je živela bilo nezamislivo. Odvažnost koju Marija u odlučujućim trenucima pokazuje, ju je na neki paradoksalan način i sačuvala. Na svakom javnom nastupu nosila je ogrlicu sa krstom i nikada je nije skidala. Redovno je išla na liturgije. Ona je u muzici videla spas kome je celog života težila. Muzika je bila njen način da iskaže i pokaže svoju veru. Na ruku joj je išlo i to što je u tim godinama muzika bila znatno manje pod prismotrom državnih organa u odnosu na štampu. Da je živela jednostavno, skromno, skoro isposnički, govori i podatak da se nikada nije šminkala, kao i to da nije koristila kozmetičke preparate. Uvek je nastupala u crnoj dugoj haljini. Volela je da svira Bahova dela, jer je u njima nalazila elemente Biblije. Prilikom njihovog izvođenja, činilo se da drži propovedi sa ciljem da muzikom otopi kamena srca ljudi. Volela je da svira tuđa dela, ali njen doprinos klasičnoj muzici doseže mnogo dalje od toga. Individualni ton koji uvodi u sviranje, čistoća u njenim nastupima, kreativnost u svakom tonu u kome je utkan delić njenog stila, čine je sa pravom jednom od pokretača moderne muzike.
Nesebično srce, dovoljno veliko za sve
Marija Judina nije bila samo velika umetnica i pijanistkinja, već i čovek velikog srca. Prema rečima njenih najbližih prijatelja bila je pomalo naivna i često je na svoju štetu činila i pomagala drugima. Živela je skromno, asketski u skladu sa uverenjima kojima je ostala dosledna do poslednjeg dana. Materijalno joj nije bilo važno, a njene misli su vrlo često bile usmerene kako i na koji način pomoći onima u nevolji, a o tome najbolje svedoči sledeća epizoda. Naime, pijanistkinja je živela u prašnjavoj sobici, tek toliko opremljenoj da se kaže da je to stambeni prostor. Ta malena soba je činila čitav njen svet i utočište od straha koji se uvukao u svaku poru društva. Zahvaljujući inicijativi koju su pokrenuli njeni odani prijatelji, sakupljeno je dovoljno sredstava da joj se kupi stan. Oni su želeli da joj omoguće da stvara svoju muzičku magiju u pristojnim uslovima, uslovima koji su dostojni veličine kakva je bila. Ubrzo joj se lomi staklo na prozoru (setimo se da je u pitanju Rusija, gde su zime oštre i snažne i kose sve pred sobom), a pomoć ponovo stiže od dragih ljudi, međutim, Marija tu pomoć prosleđuje ljudima u crkvi, smatrajući da je njima potrebnije nego njoj. Prozori se uvek mogu na neki način popraviti, tvrdila je umetnica. Njena odanost religiji oslikava se i na poslovnom planu. Nisu je nikada hapsili, ali su se njeni koncerti zabranjivali. Od 1930. godine nikada nije nastupala van Sovjetskog Saveza, bila je okovana njegovim granicama. Međutim, duhom slobodna, ona nastavlja da prenosi veru u muziku, nastavlja da nesebično daje i ono malo što je imala.
Muzikom je otopila „zver“
Da se muzikom dopire i do najtvrđih ljudi, pokazuje nam ova velika Ruskinja. Svojim velikim darom i ljubavlju koju je prenosila kroz note, uspela je na trenutak da zagolica i neustrašivog, prekog, nehumanog Staljina, koji je u zemlji bio sve – Vođa, Lider, Bog i batina. Staljin je voleo da sluša radio, te je jedne večeri čuo prenos njenog koncerta. Marija je svirala Mocartovo delo za klavir, broj 23. Staljin je, nakon što ju je čuo, kontaktirao centralu radija i zatražio da mu se pošalje gramofonska ploča sa Marijinim nastupom. Ploče nije bilo, ali se velikom vođi nije odgovaralo sa ne. Pokrenuta je čitava akcija kako bi se Marijino izvođenje što pre snimilo, kako vladar ne bi čekao, jer on nije umeo da čeka, umeo je samo da dela i naređuje. Bio je čovek bez emocija i srca. Koliko je ovo predstavljalo veliku stvar govori i podatak da su se svi te noći tokom snimanja ploče tresli, da je tek treći dirigent bio u stanju da izvede celu kompoziciju do kraja, a da je samo Judina ostala svoja do kraja. Prirodna, staložena i snažna. Snimljeni materijal prosleđen je Staljinu, nakon čega je Marija dobila i novčanu nagradu od 20 000 rubalja koje je poklonila crkvi. Okuraženo piše Staljinu, zahvaljujući se na poklonu i objašnjavajući da je sve prosleđeno onima kojima je to potrebnije. Pismo završava rečima da nastavlja da se moli Gospodu za njegove grehe koje je počinio. Iako su svi očekivali odmazdu, Marija ostaje na slobodi. Prema zapisima njegovih saradnika, nakon što je pročitao Marijino pismo, Staljin je neko vreme ostao nepomičan u svojoj fotelji. Veličina i jačina Marijine muzike ogleda se i u tome što je njena ploča poslednja stvar koju je čuo stari Staljin. Muzikom je „otopila“ zver. Marija Judina je nadživela Staljina i umrla je sedamnaest godina posle velikog diktatora. Pored muzike ima i nekoliko objavljenih zapisa koji se osvrću na ljude koje je za života upoznala. Do pada Berlinskog zida 1989. godine, osim u krugovima intelektualaca, bila je poznata samo na teritoriji Sovjetskog Saveza. Danas se smatra jednim od najvećih izvođača Bahove muzike.
Marija je bila žena koja je svojom darovitošću rušila stene i širila veru i nadu. Dobrota i nesebičnost bili su čvrsto utkani u njenu ličnost, a jednostavan i skroman život, vodila je do samog kraja, svirajući svoje najbolje nastupe na pozajmljenom klaviru.
