Sumnjaš li u ljubav? I jedeš se zbog toga? Misliš da si manje vredan? Da si manje potreban? Samo zato što sumnjaš. U ljubav. Pa si nedovoljan. Ako je odgovor da, onda treba da znaš da ljubav nije savršena. Niti od tebe traži da budeš savršen. Ljubav je da se sumnja. I to ne oduzima ništa od njene veličanstvenosti. To je san za koji bi svi želeli da je java. To je java za koju svi sumnjaju da je samo san, koji će zaboraviti ubrzo nakon što se probude.

Ljubav nastaje iz sumnje prema jednome. Prema sebi. Nestaje iz sumnje prema dvoje. Prema nama. Jačina sumnje je proporcionalna snazi ljubavi. Ako je jaka sumnja, veruj da je i ljubav jaka. Sumnja se ne suprotstavlja ljubavi. Ona je kao verni telohranitelj koji se brine za bezbednost krhke ljubavi, večito opterećene osećanjem krivice.

Ljubav nije savršena i to menja celu situaciju. I zato je vreme da se ljubav svuče sa tog visoko uzdignutog pijedestala. Dobra stara savršena ljubav  s venčićem od sumnje, što se poput drona obrušava na naše nespretno prikrivene upitanosti. Koje je uostalom sama uvela u ceo nesavršeni sistem. Voljenja. Da bi preispitivala sebe. Nema to baš nikakve veze sa mnom. Niti sa tobom. To je ljubavna stvar. Stvar ljubavi. Zato bih je snažno povukla sa trona. Cimnula je da se suoči sa sopstvenom sumnjom. Da shvati. Jer ako ona ne može da se uhvati u koštac sa suvišnošću sumnje, kako bismo onda ja ili ti.

Savetuje se da sumnjamo u sve. Poželjno je. Proveri sve dok ne poludiš. JOK ljubav. Ljubav su opevali pesnici. Zar su uzaludno krvarili emocije na papir!? Ne zbog drugog bića, već zbog ljubavi. Misterije. Probaj da objasniš ljubav u nekoliko reči ili rečenica. Jezikom jednostavnim i dobrodušnim. Uhu i srcu razumljivim. A DA NE DRAMIŠ. Da ne mrdneš iz prašine osmatračnice, te iste sa koje gledaš ljubav kao zvezdu, zvezdu koja je odavno nestala.

Sutra da se pojavi na rafovima supermarketa, u tetrapaku, po povoljnoj ceni, ne bi uspela da nas ubedi da je jeftina. Čak i ako bismo se spustili na taj nivo da je kupimo za male pare. Ljubav ima tu moć da me nadmudri. U svakom slučaju. I tebe. Jer sumnja da možemo da je pojmimo. Nakupila se straha od toga što je držimo neustrašivom i nepobedivom, a ona je drhtava i netačno opevana. Previše tražena i dozivana, ali jedva kada upotrebljena. Stvarno konzumirana. Stvarno otvorena. Potrošena.

Pomalo podseća na tebe. I na mene. Na nas. Da, baš liči, ali sumnjam da je tako. Samo mi je na trenutak proletelo da je tako. Da smo jednaki. Da smo jedno. Ljubav i ja. Ljubav i ti. Da smo zamenili uloge. Da sam ja neka ludača koja stepuje na pijedestalu misterije. Dok se ljubav nakašljava na prašnjavoj osmatračnici strpljivo iščekujući da se dozovem pameti. Da se dozovem ljubavi. Makar i zaogrnutoj sumnjom, jer kao da je važno čime se štiti. Čime se brani ako ume da pronađe put. Zar je važno?