Daleko smo od scene O, Romeo, zašto si Romeo. Danas balkoni služe za obračunavanje sa korumpiranim vladama, koncerte i izlaganje umetničkih dela. Balkon je veoma cenjen arhitektonski element, a u poslednje vreme, kada je svima potrebno malo više svetlosti i vazduha, nije samo ukras fasade, već mnogo više od toga.
Piše: Nikola Todorić
U čuvenom rečniku braće Grim, napisanom sredinom 19. veka, balkon je opisan kao potreba modernog stanovanja. Tada se nije ni mogla naslutiti demokratska, društvena i umetnička funkcija koju je imao i ima za vreme pandemije korona virusa. Sa balkona se iz Firence čula Bella Ciao, revolucionarna partizanska pesma otpora prema sve više ksenofobičnom italijanskom društvu, u Berlinu su postali mesta za izlaganje umetničkih dela, u Lisabonu da se vijore LGBTI zastave. Bilo je mesta i za joga prostirke, a mladi, zatečeni u hostelima izlazili su da kao deca cveća pozdrave medicinske radnike. U Sloveniji su protestvovali protiv vlade, u Argentini protiv kućnog pritvora za kriminalce, u Španiji protiv kraljevske porodice, u Srbiji protiv strogog policijskog časa, nedoslednosti i manipulacije informacijama. U Francuskoj se kafenisalo sa komšijama i dok je neko slušao Erika Satija u izvođenju komšije na klaviru, drugi su pratili instrukcije trenera i vežbali svakog dana. Jedna žena dobacila je drugarici toalet papir. Tako je balkon izgubio svoj statusni simbol iz 19. veka i postao mesto za pokazivanje solidarnosti (tog izgubljenog osećaja), umetnosti, mesto za upiranje prstom u društvene probleme, mesto za život, jer svi su želeli da izađu iz svoja četiri zida.
Foto: Regina Hügli
Balkon je takoreći jedna vrsta medija. Odatle su se obraćali vladari, pape drže svoj prvi govor vernicima sa balkona u Vatikanu, sa njega su vikali i Hitler i Tito, bio je Musolinijeva politička pozornica, u Kejptaunu je s balkona Nelson Mandela obećavao novo poglavlje u istoriji, a na Bakingemskoj palati služi da pokaže ko je ko po važnosti u kraljevskoj porodici. Balkon Skupštine grada Beograda vremenom je postao postolje za pobednike, a ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović 1903. godine „proslavljeno” je bacanjem iskasapljenih tela sa balkona Konaka, kako se tada zvao dvor u kom su živeli.
Foto: White House Photo Office Collection, public domain
Nekoliko godina ranije, u Beču, za vreme vladavine cara Franca Jozefa i carice Sisi, balkon je postao statusni simbol. Duž Ringštrasea, u 19. veku, nizale su se nove neoklasicističke zgrade sa balkonima koji i nisu bili toliko potrebni imućnim porodicama, ali su služili kao neka vrsta pozornice, da se pokažu nove haljine i pobiju sumnje da su ukućani zavađeni. Tako je bilo i u Francuskoj. Pogledajte sliku Edvarda Manea iz 1869. godine. Balkon u Bulonju prikazuje umetnikove prijatelje u jednom, uistinu, za to vreme, neskladnom slikarskom odnosu. Međutim, to nije važno. Naslikao ih je kao imućne i lepo odevene, sa psom i hortenzijama, što nam pokazuje da se na balkon nije izlazilo da se raširi opran veš.
Eduard Mane – Balkon,1868-9
Kod nas, u to vreme, kraljica Natalija je pravila balkon u letnjikovcu u smederevskim vinogradima, a nekoliko godina kasnije njen sin izgradio je poseban balkon u bolnici u Beogradu gde bi kraljica Draga pokazala svetu dugoočekivanog prestolonaslednika. Porođaj nikada nije dočekan, ali balkon je i dalje tu. Počeli smo da im dodajemo umetničke ukrase i kada je Petar Prvi Karađorđević krunisan u Beogradu žene su iznosile pirotske tepihe da ulepšaju prozore i balkone.
Vratimo se braći Grim. Oni su balkon opisivali kao mesto uživanja u pogledu. To je moglo u kućama pored Dunava, dalje od centra Beča. Balkon je značio više svetlosti i vazduha, pa se može reći da je negde među ovim kućama zaživeo manir dužeg zadržavanja na balkonu, što je istoričarima bio teško da otkriju jer je taj deo misteriozan. Kada se na balkonu počelo provoditi više vremena, ne znamo. Možda bi nam pomogla veza između balkona i pavlače, preteče balkona. Bile su okrenute ka dvorištu, ličile su na minijaturne bašte u vreme Habzburške monarhije: ovde se čuvala živina, uzgajalo povrće, tu su se šile čarape, ljuštio krompir…Vremenom su ga novi arhitekti pogrešno shvatali, pa su ga zbog modernizacije grada, izbacivali iz projekta. Tada na ulice „izlaze” balkoni kao nakit grada.
Balkon je bio i produženi dnevni boravak, jer šezdesetih i sedamdesetih godina u Beču nije bio običaj da se sedi po kafeima i barovima. Zato je balkon, kao polujavni prostor, bio idealno mesto za okupljanje, da bi danas bio karantinska destinacija za letovanje, dizanje buna, izvođenje koncerata, pokazivanje veštine baštovanstva. Balkon je jedino mesto u ulici gde možete da izađete u toplesu „slučajno” i da vam to niko ne zameri, to je linija prelaza između privatnog i javnog. Zato je tako poseban, jer pet kvadrata mogu da postanu scena za operu, rok koncert, konceptualnu instalaciju, sa njega se nadahnjuju drugi ljudi i bolji je od društvenih mreža jer pruža osećaj zajedništva, pruža osećaj da neko živ soji pored nas i da se i on naježi kad začuje prve taktove Bella Ciao. Balkon je od Italije napravio ono što ona dugo nije bila, antifašistička zemlja koja u svojoj zastavi ipak ima crvenu boju.
