Ambiciozna Nemica bez kapi ruske krvi u sebi vladala je najvećim carstvom na svetu, rodila naslednika i do srži bila odana Rusiji. Vođena strpljenjem uz pomoć svoje odlučnosti i hrabrosti sprovodila je vizije u dela. Kada je njen sin Pavle I konačno stupio na presto nakon njene smrti, odmah je vratio zakon prvorodstva za nasleđivanje krune. Od tada više nikada Rusijom nije vladala žena
Od nemačke kneginjice do ruske pravoslavke
Rodila se 21. aprila 1729. godine kao Sofija Augusta Friderika, nemačka kneginjica, uskraćena majčine ljubavi samo zato što nije muško. Međutim, da je njena majka Johana tada rodila dečaka, prvo bi ostala uskraćena društvenog trijumfa koji je toliko priželjkivala, a ujedno bi i istorija Rusije otišla u potpuno drugačijem pravcu. Njena odbačenost u detinjstvu nam pomaže da delimično objasnimo njen karakter, težnju za neprestanom potragom (sebe), žeđ za uvažavanjem i divljenjem čak i na vrhuncu svoje moći, kao i traganje za najosnovnijom ljudskom toplinom koja je sticajem okolnosti uskraćena kasnije i njoj kao majci.
U detinjstvu, veliki uticaj na Sofiju imala je njena guvernanta, Francuskinja Elizabeta Kardel. Ona joj je usadila ljubav prema francuskom jeziku, književnosti, naučila domišljatosti, suptilnosti, logičnom razmišljanju. Elizabetino dostojanstveno držanje i samopoštovanje bili su uzor mladoj kneginjici. Nasuprot tome, od lošeg odnosa sa majkom naučila je da prikriva ponos u trenucima poniženja, što će se kasnije za vreme vladavine pokazati kao korisna taktika. Godine 1741. Jelisaveta, mlađa ćerka Petra Velikog, preuzela je presto, usvojila mladog Petra Ulriha od Holštajna i postavila ga za svog naslednika. Porodična istorija je povezivala Johanu sa carskom porodicom i ona je u tome videla priliku koju nipošto nije želela da ispusti, a to je da dobro obezbedi Sofiju. Uspostavila je prijateljske odnose sa caricom Jelisavetom, koja je pozvala njih dve na svoj dvor. Johana i Sofija stižu u Moskvu baš na proslavu šesnaestog rođendana velikog kneza Petra. Jelisaveta je na Sofiju gledala kao na nekoga ko je tu samo da produži njenu dinastiju. Zbog toga joj je najvažnija stvar bilo Sofijino preobraćanje u pravoslavlje. Sofiji je bilo jasno da, ako želi da se reši majke i ostane u Rusiji, mora prvenstveno da ugađa Jelisaveti, ali i da nauči ruski jezik i postane pravoslavka kako bi zadobila poverenje naroda. Kako je bila radoznalog duha i uživala u učenju, predano se posvetila izučavanju ruskog. Čak je jednom prilikom dobila upalu pluća jer je ustajala noću i šetala se bosa po kamenim podovima dvorca kako bi ispod svetlosti sveće čitala. Dok je ležala bolesna u postelji nije ni bila svesna koliko srca naroda je osvojila, jer se proširila priča da je novopridošla strankinja maltene na samrti pošto je svake noći ustajala kako bi brže naučila ruski. Nasuprot toploj slici sebe koju je nehotice izgradila za tako kratko vreme kod Rusa, prema knezu Petru masa je imala izrazito negativni stav.
Dan uoči veridbe sa Petrom, nemačka kneginjica je morala da se odrekne svoje vere i prihvati pravoslavlje. Tako je 28. juna 1744. godine Sofija postala Jekaterina, to jest Katarina. Ime joj je odabrala sama Jelisaveta u čast sećanja na svoju majku. Živeći na dvoru, uz svoju urođenu pronicljivost, veoma brzo je shvatila ko su joj prijatelji a ko protivnici. Trudila se da pridobije one pored kojih će provesti život na dvoru, dok nikako nije zaboravljala da ukaže poštovanje i zahvalnost svom prvom „savezniku“, carici Jelisaveti. 21. avgusta 1745. Katarina se udala se Petra. Muž joj uopšte nije posvećivao pažnju, već se svakodnevno igrao vojske u svojim odajama sa slugama. Prvih devet godina braka nije je ni pipnuo, te se s pravom sumnja da je njeno prvo dete Pavle, kasnije
car, bio zapravo sin Saltikova. Svakodnevni život i brak sa Petrom bili su za nju obično mučenje, prepuno ogorčenja i uskraćivanja. Međutim, ono što se moglo videti sa strane jesu bezbrižne šetnje livadama i ples na balovima u haljinama Pepeljuge. Katarina se nikada nije javno bunila, izbegavala je da bude svrstana u bilo koju „struju“ na dvoru, jer je verovala da će tako lakše sklopiti prijateljstva i savezništva. Prvenstveno je želela da izbriše bilo šta prusko što je ostalo u njenom držanju i da prihvati sve ono što je rusko.
Pobuna i nova carica Rusije
Pre rođenja Pavla 1754. godine imala je dve neuspele trudnoće. Rodivši sina, prestolonaslednika, u očima Jelisavete ispunila je svoj jedini zadatak. Neposredno po rođenju deteta, carica je naredila da se ono preda babicama na čuvanje i zabranila je Katarini da viđa svoje dete. Jelisaveta se ponašala kao da Pavle pripada njoj jer je rođen zahvaljujući njenom manevrisanju tog braka, te je stoga državna imovina. Budući car pripada isključivo Rusiji. Ta odvojenost od deteta ostavila je neizbrisive tragove na Katarini. Nikada nije uspela da razvije prirodna majčinska osećanja i ljubav prema Pavlu. U toj svojoj usamljenosti i „zatočeništvu“ nakon ovih događaja rešila je da brani svoj položaj i političku budućnost, koje je osigurala rođenjem prestolonaslednika. Postala je samouverena, nepopustljiva. Krajem 1761. godine carica Jelisaveta je umrla usled moždanog udara. Na presto je došao Petar III, ali njegova vladavina trajala je nepunih šest meseci. Kao Petrova žena, Katarina je faktički već bila carica. Međutim, Petrov neprijateljski odnos prema njoj i javno ponižavanje samo su osnažili Katarininu želju da okonča njihov brak i svrgne ga sa prestola. Narod je odavno bio svestan njene rodoljubivosti, sposobnosti i inteligencije i sve više je pokazivao svoju privrženost njoj, dok je Petar svojim pogrešnim potezima sve više navlačio na sebe mrzovolju mase. Dok je Petar bio u Oranijenbaumu i pripremao pohod na Dansku, Katarina je okupila vojsku koja joj se zaklela na vernost i, obučena u uniformu Preobraženskog puka, povela marš ka Oranijenbaumu. Tako je Petar III zbačen, potpisao je abdikaciju, a nova carica Rusije postala je Katarina II. Tog 28. juna 1762. godine sa svoje 33 godine ispunila je ambiciju one male nemačke kneginje, koja je sve vreme bila uverena da je sposobnija za vladanje od svog muža. Zahvaljujući ukazu Petra Velikog kojim je izmenio nasledno pravo po nepromenljivoj muškoj liniji, Katarina je sada sedela na prestolu. Imala je podršku vojske, crkve i plemstva. Svoje saveznike nije zaboravila, velikodušno ih je nagradila i nastavila da brine o njima. Znala je koliko je važno da se čin krunisanja desi upravo u Kremlju, u Moskvi, gradu koji su mnogi i dalje smatrali prestonicom tadašnje Rusije. U Moskvi su se krunisali svi dotadašnji vladari, jer predstavlja kolevku ruske nacionalne baštine. Bila je svesna da joj je potrebna i naklonost Moskovljana kako bi nesmetano vladala i sprovodila svoje velike ideje.
Reforme Katarine II na političkom planu
Prvo je trebalo ukinuti neke odredbe Petra III i uspostaviti red u vojsci i crkvi, dvema najznačajnijim institucijama u državi. Borila se sa finansijskom krizom, nastojala da udovolji i vojsci i crkvi. Morala je da reši i veliki jaz između siromaštva i ogromnog bogatstva koje je posedovala crkva u vidu zemlje i kmetova. Petar Veliki se samo pola veka pre nje više borio za materijalnu sigurnost naroda, a ne za njegovo duhovno spasenje. Katarina je uspela da uspostavi nadmoć države nad crkvom. Po carskom manifestu iz 26. februara 1764. godine sva crkvena zemlja i imovina postala je državno dobro, a sama crkva postala je državna institucija. Svi crkveni kmetovi su unapređeni u status državnih seljaka. Kmetstvo je bilo prisutno u Rusiji od 16. veka, a u 18. većina ruskih kmetova bila je ravna roblju. Spahije su imale pravo da razdvajaju porodice i da nezavisno prodaju članove kmetskih porodica na pijaci. Katarina je stala na put ovome, donevši zakon da se pri prodaji svakog imanja oslobode svi kmetovi na njemu.
Sredinom 18. veka veliki deo Evrope smatrao je Rusiju kulturno zaostalom. U to vreme Francuska je imala vodeću ulogu u intelektualnom životu, što je Katarini išlo na ruku jer je odlično bila upućena u francuski zahvaljujući svojoj guvernanti. Za sve godine samovanja na dvoru, pročitala je mnogo dela vodećih evropskih prosvetitelja. Među velikim imenima koje je poštovala izdvojili su se Volter i Didro. Volter je često bio njen gost na dvoru, a poznata je priča kako je pomogla Didrou: zbog porodičnih problema Didro je bio prinuđen da proda svoju biblioteku, ono najvrednije što poseduje. Katarina je kupila uz jedan uslov, da biblioteka ostane u Didroovom vlasništvu dok je živ. Tako je on postao njen lični bibliotekar. Ova priča zasenila je sloj književnika Evrope, koji su napokon shvatili da je Rusija nešto više od nepreglednog snega i gomile medveda. Godine 1767. Katarina je izdala svoj „Nakaz“, to jest uputstvo, vodič za kompletnu izmenu ruskog pravnog sistema koji se bavio i mnogim političkim, ekonomskim, pravnim i društvenim pitanjima. Verovala je da stabilnost Rusije leži u održavanju apsolutne vlasti autokratije.
Prosvetiteljstvo, umetnost, medicina, arhitektura
Već u drugoj godini kako je došla na presto, Katarina je osnovala prvu rusku Medicinsku školu, gde će se školovati ruski doktori, hirurzi i apotekari. Od svog novca osnovala je bolnicu sa dispanzerom za siročad. Osnovala je bolnicu za lečenje polnih bolesti i donela ukaz da svaki grad mora imati opštu bolnicu sa funkcionalnim osobljem. Vrednoj umetničkoj zbirci u Ermitažu Katarina je neviđeno doprinela već nakon godinu dana provedenih na prestolu. Otkupljivala je zbirke slika širom Evrope i sa nestrpljenjem otvarala kutije kada bi stigle na dvor. Dela Rembranta, Rubensa, Karavađa, Van Dajka i Ticijana su samo mali deo blaga koji Ermitaž čuva u sebi. Kupovinom zbirke Roberta Volpola, prvog premijera Velike Britanije, Katarina je osigurala sebi reputaciju najvećeg evropskog kolekcionara umetnosti i vodećeg kupca svih bitnijih zbirki. Osim kroz svoje kolekcije slika, Katarina je ostavila neizbrisiv trag na Petrogradu kroz arhitekturu. Zadužila je francuskog arhitektu Delamota da sagradi umetničku galeriju koja će kasnije biti poznata kao Mali Ermitaž. On je dozidan kao produžetak Zimskog dvorca. Ruski arhitekta Ivan Starov je sagradio Tavričeski dvorac, koji je smatran najlepšom privatnom rezidencijom u Rusiji. Škot Čarls Kameron je bio zadužen za dvorac u Pavlovsku nadomak Carskog sela. Italijan Đakomo Kvarengi, jedan od njenih najomiljenijih arhitekata, sagradio je Aleksandrovski dvorac u Carskom selu, posvećen njenom unuku caru Aleksandru I. Najbolje ruske studente Akademije umetnosti slala je o trošku države na doškolovavanje u Francusku, Italiju i Nemačku. Međutim, najslavnije umetničko delo stvoreno za života Katarine Velike je nesumnjivo statua Petra Velikog koju je izradio Etjen Moris Falkone, a poznata je i kao Bronzani konjanik. I dan danas ona stoji na obali Neve i grada koji je Petar Veliki sagradio i podseća na njegovo zaveštanje. Katarina je ovom statuom, visokom trinaest metara, odala konačno priznanje njenom prethodniku i podjednako velikom vizionaru.
Odlazak carice
Godine 1796. Katarina je bila već 35 godina na ruskom prestolu kao najistaknutiji vladar na svetu. Iste godine 6. novembra, u svojoj 67. godini Katarina je umra usled moždanog udara. Njen kovčeg, zajedno sa Petrovim, položen je u Petropavlovskoj crkvi u blizini groba Petra Velikog, gde počiva i danas. Petar Veliki i Katarina Velika se izdvajaju u trista godina dugoj istoriji vladavine careva i carica. Petar Veliki je postavio brojne temelje za napredak na mnogim poljima, Katarina je ta koja je prihvatila njegove vizije i dodatno ih proširila.
Otvorila je Rusiju ka Crnom moru, sakupila najveću umetničku zbirku u Evropi, gradila škole i bolnice, unapredila kulturu, arhitekturu, politiku… Prokrčila je put velikim ruskim imenima koji su dalje menjali tok ruske i svetske istorije u domenu književnosti, muzike, filozofije… i u tome se ogleda njena veličina i njeno zaveštanje.
Moja omiljena istorijska licnost. <3