Neke zemlje su poput najuzbudljivijih priča iz obimnih, prašnjavih knjiga sa sve ilustracijama u boji. Koju god stranicu nasumično da otvoriš, saznaćeš nešto o burnoj prošlosti ali i iskričavim nagoveštajima još neispisane budućnosti. Što više čitaš ili slušaš, sve više želiš da otkrivaš, vidiš, doživiš. Za takvo iskustvo, dovoljno je samo da budeš radoznao i otvoren za novo i drugačije i dobićeš fantastične lekcije o istoriji, ljudima, tradiciji, budizmu, komunizmu, kapitalizmu, patnji, uticajima drugih kultura, hrani, modi, radosti i samom životu.
Kada bi Vijetnam progovorio prvo bi se učtivo predstavio
Socijalistička republika Vijetnam se nalazi u Jugoistočnoj Aziji na obali Južnog kineskog mora i Tajlandskog zaliva. Graniči se sa Kinom na severu, sa Laosom na zapadu i Kambodžom na jugozapadu. Sa preko devedeset miliona stanovnika koliko je imala na popisu iz 2014. godine, vijetnam je 13. zemlja po broju stanovnika na svetu i osma najmnogoljudnija zemlja u Aziji. Kada bi nam pripovedao svoju priču, Vijetnam bi govorio o tome kako je u prošlosti jedno vreme proveo pod direktnom kontrolom kineskih dinastija. Ponovnu autonomiju stekao je početkom desetog veka, a punu nezavisnost 938. godine. Ispričao bi nam i da je u drugoj polovini devetnaestog veka bio francuska kolonija, zemlje koja uprkos brojnim pokušajima naroda, nije želela da prihvati nezavisnost. U francusko nasleđe ćete lično moći da se uverite na licu mesta putem arhitekture, hrane, kafe, jezika… Vijetnam nije prokleo svoje francusko kolonijalno nasleđe, pa ovde možete uživati u jedinstvenom spoju francuske estetike i azijske gostoljubivosti.
Kada bi pričao, Vijetnam bi vam objasnio kako je nakon neuspešnih pregovora počeo rat 1946. godine koji se završio 1954. godine porazom Francuske. Pričao bi i kako je Ženevskim dogovorima privremeno podeljen na severni i južni deo. Potom je umesto obećanog ujedinjenja došlo do višedecenijskog Vijetnamskog rata. Severni Vijetnam su podržale Kina i Rusija dok je Južni Vijetnam imao podršku Amerike koja se aktivno uključila u rat 1968. godine. Oko 500 000 američkih vojnika se borilo na strani Juga. Zbog velikog broja žrtava, američka javnost se okrenula protiv rata, nakon čega se 1973. godine Amerikanci povlače iz zemlje. Snage Severnog Vijetnama su iskoristile slabost Juga i 1975. godine u velikoj ofanzivi zauzele čitavu zemlju. Vijetnamski rat ostao je, osim po velikom broju žrtava, zapamćen i po antiratnim protestima do kojih je došlo širom sveta. U svim tim ratnim pričama stigli bi i do 1986. godine, godine kada je vlada započela seriju ekonomskih reformi čime je počeo Vijetnamski put integracije u svetsku ekonomiju. Od 2000. godine stopa ekonomskog rasta bila je među najvišim u svetu, a 2011. godine Vijetnam je imao najviši globalni indeks rasta i sa takvim rezultatima ušao je među 11 najrazvijenijih ekonomija.
Još mnogo toga bi Vijetnam imao da nam ispriča danas kada tamo dolaze turisti iz čitavog sveta da se zabave, da se dobro provedu i možda nešto nauče o prošlosti.
Kultura Vijetnama je po mnogo čemu suprotna Zapadnoj. Ona nameće uzdržanost, hijerarhiju, učtivost i to veću za žene nego za muškarce. To znači da su žene nosile ovu zemlju na svojim plećima gotovo same tokom dugih decenija rata. Žene u Vijetnamu su prave heroine, zaključujem po svemu što vidim i saznajem, kao i nakon posete jedinstvenom muzeju posvećenom ženama (Vietnamese Women’s Museum). Treba pomenuti i to da su u porodici vijetnamske žene te koje kontrolišu budžet i njihova stvarna snaga se nalazi upravo u tome.
Priča o Hanoju
Moj prvi susret sa Vijetnamom dogodio se u Hanoju. Odlazim u glavni grad i bez nekog plana uživam u šetnjama, pivu koje moji domaćini piju sa ledom, ukusnoj vijetnamskoj kafi (koju je teško dobiti bez šećera), fenomenalnoj hrani… Ništa ne pitam, samo upijam priče iz svakodnevnog života. I beskrajno uživam u atmosferi.
U glavnom gradu Vijetnama živi preko sedam miliona stanovnika. Ovaj grad na desnoj obali Crvene reke, sa istorijom dugom preko hiljadu godina, domaćin je više kulturnih znamenitosti nego bilo koji grad u Vijetnamu, i čuva više od šest stotina pagoda, hramova i brojne velike javne zgrade izgrađene krajem devetnaestog veka za vreme francuske kolonizacije. Hanoj je neuhvatljiv grad, toliko raznolik, a nekako isti kao i svi veliki gradovi. Čudesan. Mnogo istorije, bolnih priča, a opet tako puno života. Prvenstveno života na ulicama!
Želela sam da ga istinski upoznam, a ne iz vodiča. Želela sam samo da šetam, gledam i upijam sve što Vijetnam želi i ne želi da mi ispriča. Prepustila sam se gradu u kome se prepliću francuski i kineski uticaji, dok se sasvim dobro oseća i čuva i lokalna tradicija.
Kada bi nam Vijetnam pričao o tragovima minulog vremena, posle posete muzejima, grobljima i spomenicima herojima, ispričao bi i to kako danas svi imaju ajfon, kako u gradu postoji Starbaks, moderne prodavnice, restorani i luksuzni hoteli. Kako se na svakom ćošku nalaze prodavnice sa kopijama poznatih svetskih brendova za koje trgovci tvrde da su originali i da su napravljeni u Vijetnamu, ali istina je da je sve zapravo proizvedeno u Kini.
Šetala sam po staroj francuskoj četvrti originalne arhitekture, sa najvećom pijacom Dong Xuan i nizom trgovačkih ulica, obišla Hram literature, jezero Hoan Kiem usred grada, kao i mauzolej Ho Ši Mina. Hanoj je jedini grad u Jugoistočnoj Aziji koji je izložio telo svog balzamovanog lidera (preminuo je 1969. godine). Interesantno je da je telo Ho Ši Mina sačuvano u mauzoleju uprkos tome što je on želeo da bude kremiran. I to savršeno očuvano. Navodno, njegovo telo šalju po nekoliko meseci na remont u Rusiju. Ovde postoje striktna pravila u vezi oblačenja i ponašanja, tako da ne možete razgolićeni da uđete u mauzolej. Takođe, razgovor je zabranjen, stavljanje ruku u džepove, iza leđa, kao i podizanje glave u vis. Slikanje je naravno strogo zabranjeno. Zanimljiv podatak pronalazim kod Entoni Bordejna, a to je da je Ho Ši Min bio kuvar klasičnog obrazovanja, i pre nego što je pomogao da se osnuje Vijetnamska komunistička partija radio je u hotelu Carlton u Parizu kao kuvar specijalista za sosove, kasnije kao kuvar na prekookeanskom brodu, a zatim kao poslastičar u hotelu Parker house u Bostonu.
Stara četvrt je inače zaista stara, ona je nastala još u trinaestom veku kada je nekoliko zanatlija ovde otvorilo svoje radnje. Protokom vekova, ovaj kraj prerasta u najdinamičniji deo Hanoja, a svaka od ulica se specijalizovala za neki zanat, sa ukupno 36 ulica i isto toliko zanatskih udruženja. Na sve strane se nešto nosi, nudi, prodaje. Žene sa tradicionalnim kupastim šeširima na glavama, u dve korpe spojene šipkom koje nose na ramenima drže namirnice koje nose i prodaju na ulici. A na ulici se prodaje sve! Od voća i povrća, francuskih bageta, preko odeće i obuće, do kozmetike, lekova, ukrasa, suvenira, papira, razglednica… Tu su i obućari koji na licu mesta popravljaju cipele ili žena koja je na biciklu smestila celu cvećaru. Omađijana svakodnevnim ritmom života lutam i otkrivam lepote ove zemlje
Kada bi nam Vijetnam pričao, ispričao bi i priču o ludilu u saobraćaju, o tome kako se pravila ne poštuju i kako morate brzo i vešto da pređete ulicu dok vam u susret idu brojni motori, automobili, rikše…Pričao bi o haosu koji je zapravo jako uzbudljiv i na koji se veoma brzo naviknete. Požalio bi se na vrućine i visoku vlažnost vazduha, a pohvalio pričom o veoma jeftinom, nepasterizovanom pivu pod nazivom Bia Hoi koje se pravi i pije istog dana, i toči gotovo u svim lokalima. Svi kafići su uređeni u francuskom stilu, a restorani obično opremljeni skromnim plastičnim stolicama ili onim od ratana koje su jedva nekoliko santimetara izdignute od zemlje. Mene je oduševio taj život na ulicama! Tu se jede, pije, sedi, grickaju semenke, pričaju priče i posmatraju prolaznici.
Parfem pagoda
Pagoda Huong ili Parfem pagoda je kompleks pagoda i budističkih hramova sagrađenih u planini Huang Tich. Nalazi se 60km od Hanoja i prvo se putuje kolima, potom manjim čamcem po reci Jen koji vozi žena iz obližnjeg sela, onda i drugim, većim motornim čamcem, zatim malo peške, pa žičarom i onda opet peške do najpoznatijeg hrama koji se nalazi u pećini. Najveći broj budističkih vernika ovde dolazi 15. februara u vreme Vijetnamske Nove godine. Prilikom naše posete, srećom, bilo je tiho i mirno. Imala sam privilegiju da na sveto mesto budista dođem sa mojim domaćinima Vijetnamcima i jednim budističkim monahom i da prisustvujem i učestvujem u molitvama. Iz prve ruke sam dobila objašnjenje za sve što nisam znala i razumela. Ostatak ekipe je ovde došao sa namerom da se pomole da dobiju decu, dva brata da se pomole za nedavno preminulog oca.
Huong Tich koji se nalazi u pećini je najpoznatiji i najposećeniji hram. Usput se mogu kupiti ptice i pacovi koji se čuvaju u kavezima i plaćanjem ti im daruješ slobodu, a sebi obezbeđuješ dobru karmu. Prodaje se i zlatni novac, nakit, mirisni štapići i razni darovi koje možeš odneti u pagodu ili sačuvati za uspomenu. Ulaz u pećinu ima izgled otvorenih usta zmaja, a unutrašnjost je ispunjena brojnim statuama Bude.
Pećinski stalaktiti i stalagmiti imaju imena i specijalnu namenu. U ovaj hram dolaze parovi koji ne mogu da imaju decu i mole se za porod, ali i oni koji se pred Budom mole za uspeh i prosperitet. Vernici dodiruju stalaktit koji predstavlja dojku, skupljajući kapljice vode koje simbolizuju mleko i prskaju se po licu. Nakon mantranja i molitve, budistički monah nas je na izlazu iz pećine poprskao tom vodom i dao nam vijetnamski dong za sreću.
Romantični gradić Hojan
Kada bi Vijetnam progovorio, ne bi propustio priliku da nam ispriča priču o jednom od svojih najpoznatijih gradova po imenu Hojan (Hoi An), koji se nalazi u pokrajini Kvang Nam, a koji je bio nekadašnja prestonica trgovine. Danas je pod zaštitom UNESCO-a, a u njemu živi nešto više od 120 000 stanovnika, koji se bave ribolovom i poljoprivredom. Hojan je čaroban tokom čitave godine i jedan je od najprivlačnijih gradova na jugoistoku Azije. Mnogo godina unazad, Japanci su verovali da se srce Azije (zmaj) nalazi upravo ovde, pa su tu početkom sedamnaestog veka izgradili most kako bi, prema legendi, uhvatili čudovište koje su smatrali odgovornim za nekoliko potresa u regionu. Brojne turiste, fascinira ovdašnja arhitektura, boje kuća, lampioni, ulice pune prodavnica slika, suvenira, svile i voća, a zbog uskih kanala na kojima grad leži, poznat je i kao Venecija Vijetnama.
U starom gradu postoje tradicionalne kuće podignute od strane nekadašnjih trgovaca i one su danas otvorene za posete. Uprkos mnogobrojnim turistima iz celog sveta u ovom bajkovitom gradiću moguće je pronaći miran kutak za večeru ili uživanje u koktelima sa pogledom na krovove grada i okolnih planina.
Sa zalaskom sunca reka Thu Bon postaje scenografija iz bajke, nakon što se popale šarene lampe a posetioci imaju priliku da u reku spuste plutajući lampion i svoju želju puste da otplovi, nadajući se njenom ispunjenju.
Umetničko selo
Vijetnam bi ljubopitljivom posetiocu sigurno ispričao i priču o umetničkom selu Tam Thanh, sa iscrtanim kućama i obojenim tradicionalnim čamcima, prelepim plažama, ženama koje prodaju suvenire, ukusnoj hrani i beskrajnim pirinčanim poljima.
Kada bi sam pričao svoju priču, verovatno bi je završio rečenicom pisca Kim Tuj Lia: „Vijetnam podseća na jedan pupoljak koji se okreće prema suncu da bi se rascvetao, sa ambicijom da postane jedan veliki cvet sa hiljadu raznobojnih latica.” Dodala bih i to da je Vijetnam poput knjige sa hiljadu strana, a ja sam, nakon svega što sam doživela i videla, pročitala samo nekoliko stranica i čula tek nekoliko priča. I zato, jedva čekam da u narednoj poseti saznam sve ono što mi Vijetnam još nije ispričao.
Ja sam Jelena Ranković. Volim da putujem, pišem, fotkam i vežbam jogu. U večitoj potrazi za smislom, do sada sam obišla nekoliko krugova oko planete. Moj blog desiderata.co je moja privatna kolekcija divnih momenata, mesta i ljudi koji su mi obojili život i učinili ga lepšim i zanimljivijim. Volela bih da vam posluži kao početna inspiracija za neko putovanje, da dobro pogledate svet oko sebe, dole ka zemlji i visoko ka nebu i da na kraju napišete svoju priču.
