Jasunari Kavabata – japanski Nobelovac i tvorac “Snežne zemlje”

Intelektualac, čovek britkog uma sa mnoštvom zamisli, japanski pisac Jasunari Kavabata, sagledavao je svet i stvarao mozaik njegovih stanovnika i njihovih uloga u njemu sopstvenim očima. Pripadnik karakterističnog pravca umetnosti pisanja dvadesetog veka, tzv. neosenzualizma ili “književnosti osećanja”, bio je naklonjen razmišljanju o ljudskim emocijama i međuljudskim odnosima koji se iz njih rađaju. Savršeno poznavanje japanskog društvenog uređenja i svih njegovih uloga, probudilo je u njemu želju za zadiranjem u svaki taj “lik” ponaosob, kao i razumevanjem onih najsuptilnijih i najtananijih dešavanja u njemu.

Upravo je na taj način krojio likove svojih najznačajnijih dela poput “Snežne zemlje”. Od ni po čemu uočljivog tokijskog bogataša, dodavanjem autentčnih osobina u njegovoj mašti, rodio se Šimamura, glavni muški lik ovog dela.

Jasunari-Kavabata-japanski-Nobelovac-i-tvorac-Snezne-zemlje2

Ovaj roman je na dodeli Nobelovih nagrada posebno pomenut prilikom uručenja priznanja za književnost Jasunariju Kavabati.

Šimamura, iako ne potiče iz Snežne zemlje na zapadu Japana, u pojedinim trenucima se zaista može shvatiti kao njeno otelotvorenje. Hladan za okolinu, dok je u sebi nošen uverenjem kako je zapravo potpuno drugačiji. Emotivan, saosećajan i željan ljubavi za koju ni sam nije siguran kakva mu je zaista  potrebna. Šimamura zapravo predstavlja sliku samog pisca Kavabate. S jedne strane okorelog i krutog idealistu, posebno u odnosu prema ženama, dok na drugoj strani čuči nevini dečak, neiskusan i nesvestan surove realnosti života.

Kavabata ulogu žene u svojim romanima sagledava na način nastao mešanjem njenog konkretnog položaja u japanskom društvu i svojim opažanjem, proizašlim iz godina iskustva i pomnog gledanja i slušanja. Dve glavne junakinje romana “Snežna zemlja”, Joko i Komako, kroz čitanje vidimo kao dve suprotnosti, da bi ih na kraju romana čak mogli stopiti u jedan lik. Poput Šimamure i Kavabate, one predstvljaju dve strane medalje, jin i jang jednog zasebnog sveta, do savršenstva uzdignutog, sveprisutnog – a to je žena. Kroz Joko, devojku od lišća, predstavljena je žena u nedodirljivom smislu, poput pera ili oblaka što lebdi. Ona je otelotvorenje savršenstva, brižne žene, majke, koju je Šimamura video na obrisu prozora u vozu. Drugu ulogu žene u Kavabatinom delu nosi lik Komako. Njeno ime znači žena kao mladunče, simbolizujući stvarnu sliku žene, od krvi i mesa. Ona predstavlja sinonim za mladost, polet i strastvenost. U Komakinom slučaju to sve počinje da naginje ka onom manje dobrom. Ona je zabava i umetnost, gejša koja se daje i svojim telom. Stoji nasuprot žene na pijedestalu, kao što su Joko i Kavabatina majka, koju nikada nije upoznao. Zato je idealizuje, mašta o njoj i pretače je u likove svojih dela.

Jasunari-Kavabata-japanski-Nobelovac-i-tvorac-Snezne-zemlje3

Kavabata je svoj život okončao samoubistvom. Budući da je i u toku svog govora na dodeli Nobelovih nagrada prožeo svoje neslaganje sa ovim činom, mnogima njegov kraj i dalje predstavlja enigmu.

Jasunari-Kavabata-japanski-Nobelovac-i-tvorac-Snezne-zemlje4

Bez obzira na sve “Ljubav je”, za njega, “jedina nit koja sve drži zajedno”.

Share