Uopšteno je mišljenje da Japanci previše rade. U Japanu se duže ostaje na poslu nego u drugim zemljama, međutim, ima mnogo razloga za to. Sam koncept japanskih kompanija se suštinski razlikuje od kompanija u Evropi ili Americi. Većina japanskih kompanija praktikuje tradicionalan način zapošljavanja zasnovan na vernosti „do kraja”. Što duže radite na istom mestu plata će vam biti veća, a unapređenje zagarantovano, pod uslovom da puno ne protivrečite. Osobe koje često menjaju posao nisu cenjene i kolege nemaju puno poverenja u njih. Zbog toga skoro svi pribegavaju tome da stegnu zube i bez obzira na lično nezadovoljstvo ostanu verni svom poslodavcu. Za Japance pronaći posao znači pronaći kompaniju.
Na poslednjoj godini studija počinje potraga za poslom. Prednost imaju oni sa elitnih univerziteta. Državni univerzitet u Tokiju, TOKJODAIGAKU – University of Tokyo (skraćeno TODAI) je najprestižniji u Japanu, a od privatnih VASEDA ili KEIO, širom otvaraju vrata uspešnoj karijeri i zagarantovanoj budućnosti. U Japanu osnova društva nije pojedinac već grupa. Niko vas neće pitati šta ste studirali već gde radite. I portir i direktor će reći da rade za Tojotu. Time obaveštavaju sagovornika kojoj grupi pripadaju. Zato je ceremonija razmena vizitkarti, MEŠI, pri upoznavanju vrlo bitna jer se na taj način zna ko je na kakvom položaju i kako se ko kome obraća.
Većina Japanaca će vam reći da radi za Tošibu, Hondu ili Tojotu, a samo nekolicina će navesti svoje zanimanje (uglavnom su to lekari jer se ovaj posao veoma visoko kotira). Za njih je ime kompanije važnije nego titula ili vrsta zanimanja. Zaposleni u velikim kompanijama kao što su Micubiši, Hitači i Soni su veoma ponosni na čuveno ime. Pripadnost grupi je daleko važnija od samog posla. Pojedincu je veoma bitno što je njegova grupa uspešna i što pomaže Japanu da bude bogata i stabilna država. Svaki uspeh Japana građani ove zemlje vide kao svoj lični i trude se da doprinesu jačanju svoje grupe i svoje zemlje. Kompanije nisu samo mesto za posao. Tamo se druži, bavi sportom, ruča i večera. Velike kompanije imaju zgrade sa stanovima za zaposlene, naravno sa minimalnim stanarinama i daju kredite sa niskim kamatnim stopama svojim zaposlenima. Često imaju hotele na moru i planinama kako bi omogućili zaposlenima i njihovim porodicama odmor po povoljnim cenama. Svi zaposleni imaju dva puta godišnje zdravstvene sistematske preglede. Kompanija brine o zdravlju zaposlenih, jer lakše je sprečiti nego lečiti. Zaposleni se zajedno bave sportom u sportskim centrima i bazenima izgrađenim u okviru kompanija. Učestvuju u zajedničkim sportskim takmičenjima, idu na zajedničke, organizovane izlete ili posete karaoke barovima. Posle završenog radnog dana odlaze na večeru ili piće. U Japanu je važnije koliko ste u stanju da se uklopite sa kolegama u harmoničnu celinu nego koliko ste stručni.
Japanci misle da je život igra u kojoj ljudi teže ka sreći. Časovi koji se provedu na poslu su mnogo duži nego časovi provedeni baveći se sportom ili nekim hobijem. Zbog toga je važno uživati u radu i imati skladne odnese sa kolegama. Najtužnije iskustvo za svakog Japanaca je dan penzionisanja. Vreme za penziju je u periodu između šezdesete i šezdeset pete godine života, u zavisnosti od poslodavca. Posao je za svakog Japanca centar i smisao života. Kada se penzioniše, Japanac postaje usamljen i ne zna šta će sam sa sobom i svojim vremenom. Oni koji nisu našli honorarni posao posle penzionisanja mogu da se učlane u OB KURABU (Old Boys Club). Matične kompanije organizuju takve klubove kako bi se pomoglo penzionerima da se lakše prilagode novom životu i da se ne osećaju zapostavljenim i nepotrebnim posle penzionisanja. Kompanije su čvrsto „upletene“ u živote svojih zaposlenih i posle prestanka radnog odnosa.
Starija generacija Japanaca je išla na godišnje odmore retko, što nije slučaj sa mlađim sunarodnicima. Mlađi Japanci putuju dosta po svetu, ali ta putovanja su retko kada duža od nedelju dana. Oni ne žele da svojim odsustvom preopterete kolege obavezama. Zapravo, oni ne bi ni znali šta da rade posle nekoliko dana odmora. Često su me pitali posle mog dvonedeljnog odmora da li sam se dosađivala i umorila na tako dugačkom odmoru. Početkom devedesetih godina mnoge kompanije su počele da menjaju sistem zapošljavanja. Sklonosti mladih su se menjale i odnos baziran na vernosti nije više ostao slepo primaran. Iako je bilo sve više mladih koji su počeli da traže zanimljivije ili bolje plaćene poslove, velika većina je nastavila tradiciju svojih roditelja. Za vreme velikih recesija kolege bi se odricale dela svojih zarada kako ne bi došlo do otpuštanja. Mnogo privremeno zaposlenih je ipak dobilo otkaze, ali uz obećanje da će ih posao čekati kad se ekonomija oporavi. Zapadnjacima izgleda strašno što Japanci provode toliko mnogo vremena na poslu, međutim Japanci misle da zapadnjaci ne mogu da uživaju u poslu, već im rad liči na mučenje i otaljavanje. Japanci su ubeđenja da rad nije težak i mučan proces već nešto čemu se radujemo i u čemu uživamo.
Vesna Belušević
(Cukuba, Japan)
