„Ne možeš raditi u interesu javnosti ukoliko ti istina nije krajnja instanca” govorio je Karl Bernštajn, novinar Vašington posta koji će uz svog kolegu Boba Vudvorda ostati upamćen po otkrivanju jedne od najvećih afera koje su uzdrmale američku političku scenu – Votergejt. Popularnosti same priče doprineo je i film „Svi predsednikovi ljudi” baziran na premisama ovog istinitog događaja. Čitava ova afera koja je pogodila američko društvo ubrzo je okrenula reflektore ka istraživačkim novinarima i koliki je njihov značaj iako su oni i pre toga marljivo „kopali”, ali iza kulisa.
Baviti se novinarstvom nikada nije bilo lako, a čini se da je u poslednjih nekoliko godina sve više Sizifov posao. Poput Don Kihota, novinari se danas bore protiv vetrenjača personifikovanih u lažnim vestima, zatvorenim institucijama, kriminalu i korupciji, senzacionalizmu. Milica Šarić, glavna i odgovorna urednica Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i dobitnica nagrade za mladog istraživačkog novinara ističe da je spisak problema na koje se nailazi tokom rada na pričama poprilično obiman. „Dešavaju se neverovatne stvari – jedan sveštenik je pretio anatemom odnosno prokletstvom, bili smo optuživani da smo plaćeni da pljujemo, prete nam tužbama skoro redovno, a znam i da nas država prati i sluša kad god ima priliku, pa smo posebno obazrivi u komunikaciji,” priča naša sagovornica i dodaje da se ne obaziru na to previše, već pokušavaju da reše ono na šta mogu da utiču, da raščivijaju podatke koje su dobili zvaničnim putem, a koji često nisu tačni, potpuni ili su veoma površni, te se tada opet nađu u problemu. „Osećamo veliku odgovornost prema svojim čitaocima zbog čega svaki put pokušavamo da odemo dalje od države i damo tačnije informacije.”
Ove godine je međunarodni festival dokumentarnog filam – BELDOCS posvetio poseban segment upravo tim hrabrim licima kroz odeljak – Ja, integritet, gde je publika bila u prilici da pogleda četiri dokumentarca o istraživačkim novinarima, procesu, alatima, tehnikama ali i problemima sa kojima se oni suočavaju. Naša sagovornica smatra da je BELDOCS time učinio pravu stvar. „O istraživačkom novinarstvu se malo zna, o njegovom pravom značaju i vrednostima kojima se vodi još manje, tako da ne smemo propustiti nijednu priliku da to ljudima približimo. Hvala BELDOCS-u na značajnom učešću u borbi.”
Među onima koji se bore da otkriju tajne velikih propagandnih mašina jesu novinari, frilenseri okupljeni u nezavisnoj organizaciji Belingket, što je ujedno istoimeni naziv jednog od dokumentaraca koji se prikazivao na ovogodišnjem BELDOCS-u. Da bi u svemu tome uspeli, često dovode svoj život u pitanje, kako zdravstveno tako i što se nalaze na crnim listama onih kojima smeta njihovo njuškanje. Eskalacija građanskog rata u Ukrajini 2016. godine, obaranje MH17 pomenimo samo neke od priča koje su bile u žiži svetske javnosti, a čijim razrešenjem se bave članovi Belingketa.Tehnologija igra veliku ulogu u svemu tome jer znatno olakšava stvari s obzirom na to da se sada može rekonstruisati događaj, identifikovati osoba putem društvenih mreža i pronaći sličnost među glavnim učesnicima koliko god oni pokušavali da ostanu ispod radara.
Da je tehnološka revolucija olakšala posao novinara mišljenja je i Milica Šarić. „Za nas koji se bavimo istraživačkim nije važno samo da pročitamo tekstove kolega iz dnevnih redakcija (kao osnovni vid informisanja), već i da imamo pristup svim onlajn dostupnim bazama podataka, sajtovima i arhivama državnih institucija, ali i onih u vezi sa privatnim poslovima koje istražujemo, društvenim mrežama koje kriju mnogo korisnih izvora… “
A gde ima vrlina tu ima i mana, pa postoje i one negativne strane Interneta. Kako objašnjava Šarićeva jedan od problema su neproverene informacije. „Mana moćnog interneta je previše neproverenih informacija, što ne predstavlja toliki problem za nas koji smo posvećeni proveri informacija (fact-checking), koliko za građane koji opravdano nisu više sigurni kome smeju da veruju.” Naša sagovornica ističe da će lažne vesti uvek postojati, ali da se nada da će proverene informacije (novinarstvo) u jednom trenutku zavladati internetom. S tim da, kako napominje, velike globalno uticajne kompanije moraju u tome pomoći.
Pored pandemije lažnih vesti koja sve više uzima maha spisku poteškoća sa kojima se suočavaju novinari treba dodati zatvorene institucije, javne službenike koji ćute i pretnje sa kojima se novinari svakodnevno suočavaju, kako globalno, tako i Srbiji. Za priču o verbalnim napadima trebalo bi izdvojiti šlajfne i šlajfne. Fizičko nasilje je podjednako zastupljeno, na čiji se epilog čeka i po nekoliko decenija. Ubistvo Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović samo su neki od nerazjašnjenih slučajeva iako je prošlo punih 20 godina. Najnovija vest u slučaju Ćuruvije jeste da je Sud poništio presudu i vratio suđenje u početnu fazu. Slučaj maltešanske novinarke i slovačkog novinara koji su takođe ubijeni jer su čačnuli u osinje jezgro govori o globalnom odnosu prema istraživačkom novinarstvu. Sve to sa sobom povlači i određenu dozu straha. Glavna i odgovorna urednica CINS-a ističe da postoje situacije u kojima postoji bojazan ali da ih to ne hendikepira, već ih čini još opreznijim u završavanju započetog. „Nekad je potrebno da pozovem advokata pre objave priče, kako bih znala šta da očekujem nakon objave. To sam, na primer, uradila uoči objave informacija o respiratorima, jer je predsednik države uoči same objave teksta te podatke proglasio državnom tajnom – za šta je zaprećena i kazna zatvora. Prilikom eventualnog hapšenja nam mogu oduzeti telefone i kompjutere, što iziskuje dodatnu zaštitu svih izvora i informacija. Svakako, kad bi svih sedam miliona stanovnika Srbije bilo barem malo hrabrije, mi ne bismo imali potrebe da mislimo ili osećamo strah. Zasad smo zahvalni na onim građanima i kolegama koji su svesni da imaju pravo da podignu glas i iznesu nepravdu, ali i podrže nas koji to radimo za njih.”
Jer, novinari rade za javnost, što često jeste trn u oku svakoj vlasti. I to se nije promenilo. Jedina značajna promena u poslednjih 10 godina kako ističe naša sagovornica jeste nazadovanje u transparentnosti. „Pokušaji da se sakriju informacije i zastraše svi koji imaju šta da nam kažu ili sami otkriju, su dostigli vrhunac. I dalje smo trn u oku svakoj vlasti i onima koji od nje profitiraju, tu se ništa nije promenilo, samo sad mnogo vulgarnije to stavljaju do znanja.”
Sve to ne sprečava tim CINS-a da objektivno, poštujući principe novinarske etike obavlja svoj posao. Upravo je na posvećenost i nepokolebljivost svojih kolega naša sagovornica veoma ponosna. „Napor koji su novinarke i novinari CINS-a uložili kako bismo, mimo svog redovnog posla, istraživali probleme u vezi sa koronom, su definitivno među najvećim našim uspesima. Tada smo čitaocima čak i direktno pomagali – pre svega kroz broj i lokaciju svih ispravnih respiratora (naravno informacije različite od onih koje je vlast davala), gde da nađu najbližu COVID-19 ambulantu (imamo značajno više podataka nego država) i tako dalje – na to sam veoma ponosna. “
Mediji su „psi čuvari” demokratije, učili su nas na fakultetima, njihova uloga je višestruka, a ona osnovna jeste da rade u interesu javnosti, objektivno, nepristrasno i temeljno. Jedino tako se može doći do istine kao krajnje instance.
Po meni veoma zanimljiv tekst. Pisanje o koroni, protiv koje se bori ceo svet i o respiratorima, koji se koriste kao jedno od sredstava u borbi protiv pomenute korone, je u suštini pisanje o temi od javnog interesa jer se tiče zdravlja ljudi. Novinari u izveštavanju o pitanjima od javnog – opšteg interesa treba da deluju dobronamerno u cilju obezbeđivanja tačnih i pouzdanih obaveštenja u skladu sa novinarskom etikom. Svakako je potrebno pre objavljivanja informacija o pomenutim pitanjima, da se obavi konsultacija sa advokatima, a sve kako bi se izbegla krivična odgovornost, koja sa sobom nosi posledice, već objavljene u navedenom tekstu, pa i postupci koji bi se povodom informisanja u vezi sa navedenim pitanjima vodili pred za to nadležnim sudom, po odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima.