Na mom prvom putovanju po Japanu uvek su me intrigirale građevine duž auto puteva neobičnog i često kičerastog oblika, čitave u neonskom osvetljenju drečavih boja. Pitala sam se tada čemu služe te građevine u obliku svemirskog broda, srednjevekovnog zamka, piramida ili Kipa slobode? Moja nedoumica je postajala sve manja, a znatiželja sve veća dok sam čitala nazive na engleskom: Hotel Casanova, Hotel Passion, Hotel Seeds, Hotel Once More itd.
Prvi put sam se tada susrela sa japanskim takozvanim hotelima ljubavi (love hotel) ili kako oni izgovaraju rabu hoteru.
U Japanu postoji blizu četrdeset hiljada takvih hotela koje dnevno posećuje oko dva i po miliona ljudi. Nastali su još pre nekoliko vekova, naravno u daleko skromnijem obliku, a pravi procvat su doživeli sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada je nasleđe hipi pokreta i slobodne ljubavi ostavilo jak pečat u Japanu. Ulazi i izlazi hotela su napravljeni tako da pružaju veliku privatnost gostima, a plaćanje se obavlja u sobi putem automata tako da gosti ne moraju da stupaju u lični kontakt sa osobljem hotela. Izbor tematike je ogroman. Gosti mogu da biraju „rest’’ i „full night stay’’, a u zavisnosti od interesovanja može se odsesti u sobama koje imaju karaoke ili slot mašine, video igre, crtane romane ili raznorazna pomagala. Sobe su snabdevene hranom i pićem, čistim kupatilima i peškirima, a po uzoru na bolje hotele koji gostima ostavljaju poklone u vidu cveća ili čokolada, na jastucima u rabu hoteru goste čekaju kondomi.
Tematika soba je raznovrsna: krevet u obliku voza ili automobila, enterijer u stilu Hello Kitty ili Diznijevih likova, za ljubitelje prirode tu je krevet u obliku broda sa vodenim dušekom i tapete sa crtežima riba i školjki, krevet koji se programira i okreće po želji u svim pravcima, a za ljubitelje astronomije postoje sobe sa raketama i zvezdanim plafonima. Rabu hoteru nisu burdelji već mesta gde parovi traže privatnost. Sva ta privatnost nije samo idealna za ljubavne afere i one koji žele da sakriju svoje nečasne strasne poduhvate, već je i za venčane parove koji dele životni prostor sa svekrvom ili taštom, gde ih razdvajaju samo papirni zidovi. Ima i onih starijih koji žele da se prisete mlađih i burnijih dana i koji žele da opet razbuktaju strasti. Ove hotele posećuju ne samo ljubavni parovi, već i turisti iz Japana i inostranstva. Razlog za to su znatiželja i niža cena nego u običnim hotelima. Rabu hoteru su veoma lukrativna industrija u Japanu. Teško je precizno znati kolike su zarade jer se ne zna tačan broj poseta, ali se procenjuje da je obrt preko trideset pet milijardi dolara godišnje. Međutim, nemaju svi strast prema rabu hoteru. U poslednjih nekoliko godina, kako vlada postaje sve konzervativnija, uveli su nov, takozvani zakon o zabavi koji je doneo stroge regulacije i oštru kontrolu rabu hoteru. Neki političari su insistirali da se zatvore previše očiti i vulgarni i da budu udaljeni najmanje pet kilometara od obrazovnih institucija. I pored novih zakona, piramide, palate i zamci su i dalje uobičajen prizor pored auto puteva i izgleda da strastveni brodovi još nemaju nameru da se uskoro ukotve.
Veliki broj Japanaca svaki dan putuje na posao vozom, sat ili dva u svakom pravcu. Mnogi rade do kasno, a neki posle radnog dana (više po dužnosti nego dobrovoljno) idu na piće ili dva koja se često završe i nekim dvocifrenim brojem. Šta raditi kad se zbog previše čašica ili previše rada izgubi poslednji voz? Snalažljivi Japanci su pronašli praktično rešenje u vidu hotela (da li se zaista može tako nazvati?) koje na japanskom nazivaju kapuseru hoteru (capsule hotel). Odaja koja više izgleda kao kombinacija čaure i mrtvačkog sanduka, nego minijaturna hotelska soba je dugačka oko dva metra, a široka i visoka tek nešto više od metar.
Ovakva vrsta smeštaja, čak i za jednu noć se sigurno ne preporučuje osobama krupnije ili košarkaške građe niti onima koji pate od klaustrofobije. Odražavajući japansku veštinu u minijaturizaciji apsolutno svega, svaka kapsula je potpuno opremljena čistom posteljinom, klima uređajem, velikim televizorom, alarm satom i brzim internetom. Posle banjanja u zajedničkom kupatilu, gost upuže, prvo glavom, u kapsulu, ušuška se i teškom mukom navuče zavesu kako bi imao makar malo privatnosti u redovima i redovima stotine kapsula. Kad se ugase sva svetla, ceo hotel liči na hrčuće suši rolne. Poslednji vozovi idu oko ponoći, a taksi prevoz je astronomski skup, pa su jeftini kapsuru hoteru postali praktičan smeštaj za sve noćne ptice koje ne žele ili ne mogu da daju debele pare da se vrate kućama. Japanci ne bi bili ono što jesu da nisu smislili još čudniju varijantu kapsuru hoteru, a to je kapsuru ofisu (capsule office) opremljene minijaturnom stolicom i pisaćim stolom koji se može razvući u krevet. Razmišljali su i o poslovnim ljudima koji pate od insomnije. Ako se ikada nađete u kapsuru hoteru postoji samo jedan siguran način da se odbranite od insomnije koja je proizvod klaustrofobije; lezite na leđa, opustite se i počnite da brojite…jedna majušna ovčica, druga majušna ovčica…
Za one koji planiraju da posete Tokijo za vreme Olimpijade 2020. kapsuru hoteru i rabu hoteru mogu da budu veoma realna i jeftina opcija. Samo ne zaboravite da uskoro napravite rezervaciju.
Tekst: Vesna Belušević (Cukuba, Japan)
