Svaku fatalnu ženu odlikuje neizreciva strast, a život Fride Kalo, meksičke slikarke revolucionarnog duha, može da stane u dve reči: strast i patnja. Život će joj obeležiti bolest od ranog detinjstva, teška saobraćajna nesreća iz srednjoškolskih dana i velika ljubav prema suprugu slikaru Dijegu Riveri. Ceo svoj život Frida je pasionirano slikala i na slikarsko platno četkicom utapala sav bol i teške trenutke
Rođena je 6. jula 1907. godine u Kojoakanu u Meksiku, pod imenom Karmen Frida Kalo Kalderon kao treća od četiri ćerke Matilde i Giljerma Kaloa. Otac joj se bavio fotografijom, uglavnom arhitektonskih spomenika i tako zarađivao za život. Nažalost, revolucija prekida dobru zaradu i unosan posao, pa porodica Kalo zapada u teško finansijsko stanje. Frida je još kao dete posle škole radila u raznim radionicama kako bi barem malo povećala porodična primanja. Kao da situacija već nije bila dovoljno loša, Frida je u šestoj godini obolela od dečije paralize. Naime, jedna noga joj je bila isuviše mršava, a stoplao nerazvijeno. Kasnije je nastojala da svoju fizičku manu prikrije pantalonama i dugačkim meksičkim suknjama, ali to nije sprečilo ostalu decu da je zovu Frida drvena noga.
Osnovnu školu je završila u nemačkoj školi u Meksiku, a 1922. upisuje Nacionalnu pripremnu školu, jednu od najboljih srednjoškolskih ustanova čiji je cilj bila priprema za dalje školovanje. Već tada Frida je počela da ispoljava svoj buntovan i revolucionaran duh. Priključila se jednoj od učeničkih organizacija pod nazivom Kaćućas, nazvanu po kačketima koje su pripadnici grupe nosili, koja je podržavala socijalističko-nacionalističke ideje.
1925. Frida i njen prvi momak Alehanro Gomez Arijas doživljavaju tešku saobraćajnu nesreću u sudaru autobusa kojim su se vraćali iz škole i tramvaja. Frida je bila ozbiljno povrećena i životno ugrožena. Kada se malo oporavila, u bolnici je grafitnom olovkom iscrtala trenutak sudara koji je poznat kao crtež Nesreća. Ostala je vezana za krevet naredna tri meseca.
Frida do tada nije imala nameru da se bavi slikarstvom iako je i pre toga kreativno izražavala svoj talenat, nesumnjivo nasleđen od oca, koji se i sam pored fotografije, bavio slikarstvom. Nameravala je da postane doktor, ali je za vreme provedeno u bolnici shvatila da ima snage i strasti za nešto više od učenja za doktora. U tom periodu otpočinje razvoj njenog slikarstva. Otac joj je doneo tempere, a majka od stolara naručila poseban štafelaj koji je mogao da se prikuje za bolnički krevet. Počela je slikanjem portreta jednog od prijatelja, ali se brzo okrenula autoportretima koji dominiraju u njenom umetničkom opusu. U sobu su joj okačili ogledalo postavljano tako da može sama sebi da pozira.
Kasnije će reći da je opsesivno slikala sebe jer se osećala tako sama. Na svim autoportretima je pozadina koja prikazuje ogromna prostranstva, puste predele i hladne i prazne prostorije, a dominira nedokučiv izraz lica, gotovo kao maska ili pokeraška faca, iza koje je nemoguće uočiti bilo kakva osećanja. Kroz svoje portrete umetnica je vršila introspekicju, izražavala svoj bol i rušila tabue povodom prikazivanja ženskog tela i seksualnosti.
Već 1927. Frida se u potpunosti oporavila i ponovo počela da živi normalnim životom. Uspostavila je kontakt sa starim, školskim prijateljima. Priključila se grupi kubanskog komuniste Hulija Melje, prijatelja jednog od poznatih fotografa Tine Modoti. Preko Modotijeve Frida upoznaje slikara Dijega Riveru, svog budućeg supruga. Tada već priznat slikar Dijego Rivera oduševljavao je Fridu, zato mu je predstavila svoje radove u želji da ih on oceni.
Riveri se mnogo dopao Fridin rad, bilo mu je očigledno „da je devojka pravi umetnik“. Od tada je Dijego bio čest gost kod Kalovih, a ubrzo će se između njih osetiti i fizička privlačnost. Iako 21 godinu stariji, Dijego Rivera će se 1929. oženiti Fridom Kalo. Rivera je bio poznat po slikanju murala i vremenom počinje da se oseća njegov uticaj na Fridino slikarstvo. Sve više se okreće tradicionalnoj, meksičkoj kulturi, pronalazi inspiraciju u stilu retabloa tj. u slikama hrišćanskih svetaca i mučenika.
Jedna od takvih slika je i Autoportret sa ogrlicom na kome slika sebe sa vencom od trnja oko vrata, sličan onom oko Isusove glave na raspeću. Okrenutost tradiciji počinje da prikazuje i na drugim autoportretima, gde osim sebe slika tipične meksičke predele sa kaktusima, papajama, vulkanskim stenama, majmunima i psima koji se često pojavljuju na slikama kao njeni „saputnici“ u samoći.
Svoju buntovnost umetnica je ispoljavala i kroz oblačenje i celokupan fizički izgled. Pre nego što se udala za Riveru nosila je pantalone i kožne sakoe, šišala kosu na kratko, a nakon udaje je nosila tehuansku nošnju i dugačke suknje. Inače, Frida je poznata po spojenim obrvama i nausnicama koje nije uklanjala. Svojim stilom želela je da se pokaže kao slobodna, jaka i nezavisna žena.
Simbol žene u celokupnom stvaralaštvu Fride Kalo je veoma izražen, jer je svojim delima istakla one intimne probleme koji muče veliki broj žena.
1930. sa suprugom se seli u SAD gde je Dijego radio na muralima u San Francisku. Frida je ubrzo i zatrudnela, ali je iz zdravstvenih razloga morala da izvrši abortus. Na kratko će se ponovo vratiti u Meksiko, a potom će se 1932. naseliti u Detroit. Tamo je slikarka ponovo zatrudnela, ali joj je savetovano da ponovo abortira jer njeno krhko telo možda neće moći da izdrži porođaj. Iako se pričalo da njen muž nije želeo decu, Frida je ipak odlučila da zadrži dete. Nažalost, doživela je spontani pobačaj i to je bio veliki udarac za nju. Kao i ceo svoj život uostalom, Frida je i ovaj strašan događaj izrazila kroz svoja dela kao što su litografija Frida i abortus ili Leteći krevet, slika na kojoj je prikazana slikarka u lokvi krvi na bolničkom krevetu dok se oko nje širi veliko prostranstvo, a u daljini se vide industrijski objekti. Takvo okruženje samo povećava osećanja usamljenosti, bespomoćnosti i bola koje je osećala zbog gubitka drugog deteta.
1933. pošto je prekinuo svoj ugovor u Sjedinjenim Državama, Dijego Rivera se na Fridin nagovor vraća u Meksiko. Tu se Frida ponovo našla u svom prirodnom okruženju, onom koje ju je najviše inspirisalo da stvara, kako je malo slikala za godine provedene u Americi. Međutim, bolest ju je ponovo dovela do hospitalizacije tako da je njeno stvaranje ponovo bilo sputano. Naslikala je samo dve slike, među njima sliku Nekoliko sitnih uboda, inspirisanu monstruoznim zločinom gde je muž ubio ženu pravdajući se da je to bilo samo „nekoliko sitnih uboda“. Na slici dominira razmazana krv kao i dve centralne figure muža i žene. Iza svega se krila kriza u koju je zapao njen brak sa Riverom. Dijego je imao puno afera, a među njima je bila i ona sa Fridinom sestrom Kristinom. Svoj bol je u predstojećim godinama po razvodu često prikazivala autoportretima. Najpoznatiji je Dve Fride, gde slika sebe u tehuanskoj nošnji kao još udatu ženu i kraj nje sebe u evropskoj garderobi. Obema Fridama se na grudima vidi srce, samo što „evropska“ Frida ozbiljno krvari, čime je očigledno htela da prikaže patnju koju je pretrpela zbog razvoda.
Veliki broj njenih dela će posvedočiti o silnoj ljubavi koju je osećala prema Dijegu i pored brojnih ljubavnika. Takve slike su Mislim na Dijega ili Autoportret sa odsečenom kosom.
Duboko razočarana, slikaraka je otišla u Njujork, da bi se posle raskida njene sestre i sada već bivšeg muža, ponovo vratila u Meksiko. I ona se upuštala u razne afere sa drugim muškarcima, a u kasnijim godinama čak i sa ženama.
Izbijanje Španskog građanskog rata i njen revolucionari polet je ponovo približavaju Riveri i njih dvoje će tih godina biti domaćini revolucionaru Lavu Trockom i njegovoj ženi. Dva para su se u tim godinama posebno zbližila, a došlo je i do kratke afere između Fride i Trockog. Po završetku veze Frida će mu posvetiti autoportret.
Ponovo su usledile bolne godine i slikarka je nekoliko puta hospitalizovana. Obolevši od gangrene, odstranili su joj prste, a potom je imala problema sa kičmom. I pored teškog stanja nastavljala je da slika, molila je doktore da je postave tako da može da nastavi sa onim što najbolje zna da radi – da stvara i slika.
Izvori kažu da nije samo ona teško podnela razvod i Riveri je odvojenost od Fride teško pala, pa ju je ponovo zaprosio 1940. Pristala je da se uda za njega i konačno su počele nešto bolje godine. Uspela je na kratko da se oporavi, čak i predaje slikarstvo, ali ju je bolest ponovo vratila u bolnicu. Niz komplikacija, infekcija a potom i upala pluća odneli su život ove velike umetnice 1954. dok je spavala. Dijego je dao da se od njene porodične kuće napravi muzej posvećen voljenoj Fridi. Za života je ostavila i dnevnik koji tekstualno svedoči o svemu već ispričanom kroz slikarska platna .
U slikarstvu je prožet ceo njen život, refleksije detinjstva i njenih najdubljih osećanja. Njena dela su kao slikovite beleške koje kriju sve probleme i nesrećne trenutke koje je preživela, koje drugačije možda i nije mogla da iskaže. Bila je jedna od najuticajnijih latinskih slikarki, kretala se u umetničkim krugovima, bila prva južnoamerikanka čije je delo dospelo u Luvr. Možda odbacivana u ranom detinjstvu, ali danas poznata i priznata slikarka koja je tako maestralno i sa ponosom ljudima pokazivala svoj bol koji je svaki put hrabro iznosila. Osim mladim slikarima, Frida služi kao inspiracija i modnim dizajnerima. Odela muškog kroja, dugačke suknje, raskošne pletenice od guste crne kose i cvetni ukrasi u kosi, česta su interpretacija Fridinog uticaja na modu. Imala je jedinstven stil oblačenja i života i da je bolest nije odnela rano, ko zna kakva dela bi ostavila za sobom ova fatalna umetnica.
