U gradu u kome svi žure, jedni da pobegnu od sebe, drugi da pronađu sebe, postoje ljudi koji mirno stoje i upijaju svet i život. Umesto da kroz njega trče, oni šetaju razgledajući. Dok drugi nesvesno hrle, oni osećaju. Oni znaju da imaju šansu da budu ko god požele i tu šansu iskorišćavaju. Ti ljudi su retki, i u manjini. Ali ipak, ti ljudi postoje. Među nama, i u nama. Neke srećemo na ulici, a one koji su u nama zaboravimo, i ne želimo da ih pustimo da ugledaju svetlost dana jer smo odavno obojili dane u Srbiji u sivo. Tražimo krivce, tražimo opravdanja, tražimo prepreke. Zaboravili smo da tražimo podsticaj, da tražimo snagu. Zaboravili smo da nađemo i izgradimo sebe. Jače od prepreka, jače od krivca, jače od opravdanja, sistema, loših ljudi i sitnih zavisti. Zaboravili smo da budemo ljudi koji mirno stoje i upijaju svet i život.
Danijel Čehranov je jedan od tih ljudi. Povod našeg razgovora bila je njegova nova knjiga Alfama, koja govori o životnim putevima dva prijatelja, bolu odrastanja i donošenja pravih ili pogrešnih odluka. Ljubavi, uzimanju i davanju, ljudskoj slobodi, toleranciji i oproštaju.
Ali neće ih razdvojiti mač sudbine već banalnost građanskog života.
– Olivije Rolen, Port Sudan
Knjiga počinje razmišljanjem jednog od junaka priče, već prvom rečenicom stavljajući do znanja da štivo koje sledi nije naivno i da će vas nagnati da osećate, razmišljate, preispitate se. Istom tom rečenicom kreće i prvi muzički takt koji će vas pratiti do kraja priče. Kada zaplovite među prve stranice, čućete blagu muziku koja svakom sledećom stranicom menja ritam, intenzitet, boju, osećaj koji budi. Nakon nekoliko pročitanih stranica, shvatićete da vas kroz priču prati soundtrack, da vas muzika vodi kroz lavirint emotivnih stanja i radnji junaka. Spoj muzike i proze držaće vas očiju uprtih u napisane redove, sve dok ne osetite kraj jedne celine koja je u par sati dok ste čitali, protutnjala vama i ostavila milion i jedno pitanje i milion i jedan odgovor. Po koju suzu, nekolicinu skrivenih i jako vidljivih poruka i pouka.
Fotografije: Katarina Simović
Modeli: Dragan Sekulić, Kristina Simonović
DA LI TI JE OD POČETKA BILA NAMERA DA SE KNJIGA ČITA I OSLUŠKUJE U ISTO VREME?
To je bila zamisao. Trebalo je, posle moje prve zbirke kratkih priča „One”, da objavim sledeću zbirku kratkih priča koja je imala radni naziv „Između dve muzike”. Dosta tih kratkih priča je integrisano u ovaj roman, tamo gde treba. Na pola zbirke sam zapravo shvatio da je to materijal za roman, i da može da ide u tom pravcu, da se tako koristi. Inače, ne mogu da pišem bez muzike u pozadini. Obično je kod drugih obrnuto, remeti im koncentraciju. Ali ja ne mogu da pišem bez muzike, zbog čega je i priča praćena muzikom. Pokušavao sam da pišem bez muzike, ali ne odgovara mi ta atmosfera. Prosto me muzika ponese u to stanje kreativne melanholije, koja nije depresija, ali te tera da se zapitaš, čačka po svesti. Takvo stanje produbljivanja misli mi najviše odgovara kad je reč o pisanju. Ne mora da bude vezano za temu o kojoj pišem, ali je bitno da sam u tom stanju svesti. Možda zbog toga što su sve te stvari koje ja pišem donekle lirska proza, pa me ta pozadina pokreće.
KADA JE PISANJE POSTALO VID IZRAŽAVANJA I POLJE INTERESOVANJA U TVOM ŽIVOTU?
Ja sam pisao od osnovne škole. Počeo sam sa pisanjem pesama. Onda sam upisao srednju školu, gde mi je razredna predavala književnost, i mnogo mi je pomogla, s tim što ja tada nisam to percipirao kao pomoć jer me je forsirala na način na koji tada nisam razumeo. Nije htela da me nagradi za neke moje uspehe nego me je još više terala da radim. U srednjoj mi se desila jedna genijalna priča od koje je to pisanje uzelo maha. Moja prva ozbiljna devojka je pisala poeziju, ja sam tu već prelazio sa poezije na prozu, i pisali smo jedno drugom. Donekle je to što smo pisali jedno drugom postala realnost iako nije imala veze sa onim što nam se dešavalo. Pa je onda došla moja prva ozbiljna priča, tu oko druge, treće godine srednje počinje moje ozbiljnije pisanje, koje u mojoj glavi, može jednog dana da bude nešto. Tako je sve krenulo.
KAKO JE POČELA TVOJA PRIČA SA MUZIKOM?
Mene je primetio, i dao mi šansu, čovek koji pripada ekipi ljudi koji, kako se kasnije ispostavilo, imaju veze sa klubovima: Mladost, Tube, Lasta, Brankov…Ta neka naša ekipa koja se stvorila, nas petorica „Masai Warriors”, smo ekipa koja radi u okviru tog establišmenta. Mi smo trenutno mlađa gene¬racija koju su ti stariji DJ-evi uzeli pod svoje, da tako kažem. Radimo na njihovim mestima i radimo događaje koji su usko vezani za njih. Što meni odgovara, zato što na taj način imam siguran posao, praktično puštam muziku za platu. Nisam onaj DJ koji gleda u vrata i nada se da će ljudi da dođu. Zbog toga me nema mnogo na nekim, da kažem alternativnim, underground dešavanjima. Bilo me je kada sam počeo svoju karijeru pre sedam, osam godina, kada nisam ni znao da će to biti karijera. Tako da sada puštam u Tranzitu, Lasti.. Kada krene zima biću u Mladosti. Pre sam bio u Tjubu, to mi je bio najlepši period života. Tjub se sad zatvara. To je najbolji klub koji je Beograd ikad imao, a da je zaista bio klub. Da nije samo prostor u koji je unet zvuk i rasveta i tako dalje. Ali ima još uvek dobrih mesta. Sad u oktobru će biti velika žurka u Hangaru, biće rejv za par hiljada ljudi, tu ću raditi. Ali uglavnom se sada moj DJ-ing svodi na mesta za koja se zna da dobro rade. Da to nije neka varijanta bring your own people. A i red je sad na generaciju iza nas da dođe do izražaja. Ja sada polako postajem taj lik koji je meni dao šansu, i to mi je skroz OK. I ja ću nekome dati šansu, i već jesam. Ima mnogo mladih ljudi kojima sam imao sreću ili mogućnost da pomognem. Nije to ništa epohalno, ali znači. Dovoljno je da nekog iz manjeg mesta, koga si otkrio i za koga misliš da vredi, pozoveš ga da dođe u Beograd da pušta sa tobom muziku i već si mu pomogao.
DA LI BI MOGAO DA NAPIŠEŠ OVAKVU KNJIGU DA NIJE TVOJE POVEZANOSTI SA MUZIKOM?
Verovatno bih mogao, ali ne bi uopšte izgledala ovako. Skoro sam pričao sa devojkom, da ne može isto da piše neko ko živi na moru i neko ko živi u gradu. Ne može uopšte da bude isti stil. Najčešći komentar, vezan za stvari koje pišem, i za ovu knjigu recimo, jeste da su je ljudi čitali u jednom dahu. I mislim da je to povezuje sa muzikom. Došao si na moj set i odslušao si ga od početka do kraja. To je to. I dok pišem gledam da to bude prohodno, da nema razdvajanja celina jer mi je to kao neka pauza u muzici. Kao kada bi DJ imao set pa na kraju svake pesme bude tišina, dok se izvadi nova ploča, pa ljudi čekaju dok ti pustiš sledeće. Kontinuitet je bitan. Postoje ljudi koji čitaju tako što odrede do kog poglavlja će čitati večeras, na primer, pa će nastaviti sutra, ili kasnije. Naravno, ima knjiga koje su genijalne i koje se čitaju dugo i sa pauzama. Ali ovo nije ta knjiga. Ovo je knjiga koja se čita u jednom dahu. Ja sam svoje omiljene knjige pročitao tako, i bio mi je cilj da se moja knjiga tako čita. Nije to bio ultimatum, ali bio je cilj. I zaista jeste. Pročitala sam je za dva sata. U dva sata je stalo pregršt nostalgije, emotivnih trzavica, melanholije, sete. Stale su sve misli koje si nekada želeo nekome da baciš u lice ili na srce. U dva sata su stale suze nad sudbinom likova, nad pitanjima koja imaju odgovor, onima koja nemaju. Stalo je svako preispitivanje ljudi koji žive sa strašću prema životu, umetnosti, drugim ljudima. Spakovano tako da poželiš da postoji još rečenica napisanih, i još više misli i emocija stavljenih na papir sa kojima možeš da saosećaš. U koje možeš da uploviš da ti bude lakše, jer nisi sam u toj ideji za svojim, slobodnim načinom života u ovom ludom svetu.
OD SVIH GRADOVA, ZAŠTO BAŠ ALFAMA?
Zato što mi se tamo rodila cela ideja. To je stari grad Lisabona. Bio sam tamo sa dva drugara, od toga je jedan drugar iz kruga mojih ljudi koji su otišli u Njujork. Došao je ovde za vreme leta, pa smo rešili da odemo negde svi zajedno, i otišli smo zajedno u Portugal. Čim sam krenuo da maštam o tom izmeštanju koje ne postoji, iz Beograda, ili neimenovanog grada, u neki drugi život koji sam potencijalno mogao da vodim da sam pobegao od svih svojih odluka, odmah mi je u glavi bilo to leto tamo. Te ulice, ta atmosfera, to okruženje. Alfama je bukvalno metafora za to neko sigurno mesto kome svi težimo, i koje svi imamo. Ne mora da bude Lisabon uopšte. Nekome je Alfama neki kafić ili neko mesto u rodnom kraju. Neka osoba. Želeo sam da zvučim kao neko ko živi tamo. I to mi je bila najveća motivacija i izazov za mene kao pisca, da uverim ljude da je to mesto gde sam živeo, ili mesto koje ja vrlo dobro poznajem. Pišu mi neki ljudi, pogotovo stariji ljudi, koji se čude koliko imam godina. I to mi je uspeh. Da ljudi pomisle, iz mog pisanja, da sam živeo tamo i da imam mnogo više godina nego što zapravo imam. Po načinu pisanja, ali i samoj priči.
ODIŠE TONOVIMA I NAČINOM RAZMIŠLJANJA „STARIH DUŠA”. LJUDI SA ZDRAVIM VREDNOSTIMA, SA JAKIM EMOCIJAMA KOJE SE KAZUJU I POKAZUJU.
Ima i toga. Kada sam u tom stanju pisanja, toka svojih misli, muzike, ja za sebe pomislim da sam stara duša… Odnosno, mislim da svako od nas u najromantičnijem odnosu sa samim sobom misli za sebe da je stara duša. I kad pomisliš za sebe nekad da si jako mudar zbog svojih odluka, putovanja i delovanja, tu se prepoznaš kao stara duša. Mudrost putnika.
DA LI SI ŽIVEO NEKADA VAN SRBIJE?
Nisam nigde živeo van Srbije. Najduži vremenski period koji sam proveo van Srbije bilo je dvadeset dana na Kubi, gde sam otišao sa drugarom 2011. godine. Ne mogu da pišem nikada kao neko ko je bio negde duže i onda shvatio šta mu nedostaje, šta mu možda Srbija nije dala, a tamo negde je sve bolje i drugačije. Ali mi je sa druge strane opet to bio izazov u ovoj knjizi. Međutim, nisam toliko kompetentan na tu temu, pa onda nisam hteo ni da pričam o egzaktnim gradovima. Nigde se u knjizi ne spominje da je to Srbija, Beograd. Priča i likovi su primenljivi za bilo koju sredinu, bilo koji grad, i to mi je bila ideja. Bežao sam od toga da je to Beograd i Srbija, jer ja privatno mislim da je Beograd fenomenalan. Nisam čovek koji pljuje Srbiju, Beograd… Naravno da je stanje takvo kakvo jeste u našoj državi, i da je većina oštećena time, ali za mene je Beograd sjajan.
ZAŠTO?
Zato što, što više putuješ to više shvataš koliko je tvoja sredina dobra, ako si spakovao priču tvog života dobro. Život u bilo kom gradu na planeti ima svoje različite varijante, i svaki grad na planeti može da bude i marketinški trik, iluzija.
DAKLE TI, KAO MLAD ČOVEK U SRBIJI, NISI KIVAN?
Ne, ne, uopšte nisam ljut. Moje pisanje nije pisanje besnog mladog čoveka. Ne proizlazi iz toga. Možemo mi do sutra da pričamo o ljudima u Srbiji, opštem stanju u zemlji, ali gde god na svetu da se nađeš opet ćeš ti biti ti. Ti pakuješ svoj život, svoju priču. Bilo gde.
ŽELELA SAM DA ČUJEM SA KOJE TAČKE GLEDIŠTA POLAZIŠ, JER SU MLADI LJUDI U SRBIJI GENERALNO JAKO LJUTI. ŠTO REZULTIRA RAZLIČITIM PONAŠANJEM, OD BAHATOSTI I NASILJA, DO DEPRESIJA, STANJA OČAJA. KAO DA NE ŽELE DA ČUJU BILO ŠTA DOBRO ILI LEPO. OGRAĐUJU SE BESOM, ČAK I NESVESNO. TEŠKO JE. JAKO TEŠKO. ALI NE TREBA NAORUŽATI SEBE BESOM JER BES NE VODI DO USPEHA. BES NE VODI DO MIRA, SOPSTVENOG. NITI ĆE TA SRDŽBA DOVESTI DO LEPŠEG ŽIVOTA KOJI LJUDI ŽELE. KOMFORNIJEG NAČINA ŽIVOTA KOME TEŽIMO. TAJ OČAJ KOJI SE POPRIMIO VRLO DOBRO NA OVIM PROSTORIMA JE REZULTIRAO TIME DA IMAMO PUNO MLADIH, LJUTIH LJUDI SA ENORMNOM KOLIČINOM POTENCIJALA, KOJI NE ZNAJU KAKO DA ISTI USMERE.
Slažem se. Ja sam najviše kivan na ljude koji nisu dali svojoj sredini dovoljno šanse. Odnosno sebi u toj sredini. Ne mora to da bude Beograd. Moja ekipa, iz koje je počeo moj određeni način života, interesovanja, moj prvi prsten ljudi, nas šestorica, sedmorica koji smo odrasli zajedno. Od svih tih ljudi samo sam ja u Beogradu. Svi su u Americi, u Njujorku. Ali ja mislim da i taj njihov potencijal i ta njihova životna energija i genijalnost koja ih prati, ona je po mom mišljenju, neki od njih se ne slažu, mogla i ovde da se ispuni i iskoristi, kao i bilo gde na svetu. Par njih nije dalo sebi ovde šansu. Poslednjih godina dosta ljudi odlazi. Ja sam za ostanak ovde. Da se na nekom mikro planu trudiš da stvaraš kul sliku o svom gradu. Da li je moguće da ćemo svi da odemo? Mene mnogo smara cela ta priča koja prati onu rečenicu ko poslednji ode neka ugasi svetlo. To me užasava. U Beogradu ima mnogo kvalitetnih ljudi koji su zadovoljni i svojim poslom i svojim vezama i drugim ljudima i onim što oni mogu sami da naprave, i onim što im sredina nudi. Ja želim da budem jedan od tih ljudi. Moja knjiga je i nastala iz toga bola i nedostajanja, bukvalno fizičkog nedostajanja koje ja osećam prema tim mojim ljudima koji su otišli. Jevgenij (lik iz knjige), je moj najbolji drugar koji mi stvarno fizički nedostaje. Ne želim svaki dan da se čujem sa njim kako bismo imali uopšte taj moment nedostajanja. Jevgenij zapravo predstavlja sve te moje ljude. Sve ljude generalno, koji su otišli. Tako da priča nije nastala iz ljutnje, nego je inspirisana nostalgijom i bolom. Da se popuni ta rupa i da se kaže šta se misli o tome, da se naglas kaže, jer ako se kaže naglas onda je stvarno. Moje mišljenje verovatno nije popularno mišljenje. Mislim da su to sve linije manjeg otpora…
Nezahvalno je pričati, jer sam ja odrastao u porodici ljubavi. Nisam bio prisiljen ni na šta… Moja pozadina je zdrava porodična priča. Moj otac je arhitekta, mama mi je pozorišni kritičar i nisam nikada imao tu presiju da moram da se zaposlim i da radim od devet do pet. Ali sam imao presiju da postanem svoj čovek. Ja sam se celog života borio, ali baš jako borio za ono što ja hoću da radim. Još od srednje škole sam znao da hoću da se bavim muzikom i pisanjem, i rekao sam sebi ja od toga hoću da živim…Hoću da živim od umetnosti, jer me to ispunjava i to je to. I uradiću sve što treba da bi to bilo tako, osim da „gazim preko mrtvih”. To je nešto što me ne interesuje. E sad, neko nema taj luksuz, zapravo mnogo ljudi nema taj luksuz, to su ljudi koje ti srećeš i koji su bezizražajni. Kad neko tim ljudima dođe, iz moje perspektive, i kaže Beograd je super, oni bi ti verovatno lupili šamar. A opet, ja sam vrlo mučno pakovao taj svoj mehur u kom znam najlepša mesta gde mi se pije kafa, gde je najbolja muzika, gde je najbolje vino, gde su najbolja rebarca, gde se ide u pozorište, kako se ide u pozorište, na koje koncerte se ide, šta treba da radiš da bi ušao ovde, tamo, ovamo. Na primer, mogao sam da radim na RTS-u, u muzičkom studiju, da radim muziku za domaće filmove i serije, ali nisam želeo.
POSTOJE LJUDI U MANJIM MESTIMA I GRADOVIMA KOJI AKO NEMAJU TAJ LUKSUZ IZBORA, BRZO ODUSTANU, UMESTO DA SAMI STVORE TAJ IZBOR. DA SAMI NAPRAVE TAJ PUT. RETKI SU ONI KOJI NE ODUSTANU, KOJI NAĐU DOVOLJNO VOLJE I SNAGE DA SE IZBORE ZA SVOJU LIČNOST I ZA SEBE.
Retki su, ali ih ima. I zar to nije sjajno? To je tvoja borba, tvoja inspiracija.
KADA GOVORIMO O BORBI, PRIVUKAO ME JE MOTIV SLOBODE U TVOJOJ KNJIZI, MOTIV KOJI SI UVRSTIO KAO VRLO BITNU STAVKU. NEMINOVNO SE PROVLAČI KNJIGOM KAO SRŽ SVAKE ODLUKE, EMOCIJE, STANJA LIKOVA, TOK NJIHOVIH PUTEVA. SLOBODA JE ŠIROK POJAM I OTVOREN ZA INTERPRETACIJU NA BEZBROJ NAČINA. PREMA CITATIMA IZ KNJIGE, NA TU TEMU, SLOBODA SE U KNJIZI OGLEDA U SLOBODI LJUDSKOG BIĆA KAO INDIVIDUE, AKO SAM DOBRO RAZUMELA?
Tačno. Određeni citati su iz knjige Port Sudan, moje omiljene knjige. U toj knjizi je nešto što sam ja želeo celog života, a to je pisanje o jednoj velikoj ideji o kojoj generalno ne može da se da mišljenje koje je pogrešno ili ispravno. Ali imaš jednu veliku ideju. Čovek je zapravo napisao knjigu maltene bez radnje. Knjiga sadrži samo stanja. Port Sudan je knjiga koja je tako napisana da kroz celu knjigu glavni junak pokušava na osnovu par privatnih stvari koje poseduje u domu i par priča od druga koga nije video dugo, da dokuči zašto je taj drug izvršio samoubistvo. On sklapa njegovu priču koja uopšte ne mora da bude istinita, već je rođena na osnovu stvari koje je njegova bivša devojka pokupila iz stana. On zamišlja i kako je ta devojka izgledala i šta je ona rekla njegovom prijatelju, kako se tada njegov prijatelj osećao i šta je njega dovelo do tih osećanja. Ali vrlo malo radnje, čisto prorokovanje na osnovu par sitnica. U velikoj meri se dotiče teme ljudske slobode.
MISLIŠ DA PORUKA TVOJE KNJIGE MOŽE BITI SLOBODA ČOVEKA KAO INDIVIDUE?
Priča je takva da te, ili oslobađa, ili te tera da juriš ka toj slobodi. Bar zdravorazumnim ljudima koji, dok čitaju, osećaju priču i likove. To je stvar koja nas obeleži za ceo život. Taj soul searching. Potraga za onim što vas čini osobom. Kad se izuzme radnja knjige, kad se izuzmu likovi, ostaje ta sloboda kao poenta. Kao ono za šta se boriš. Ta sloboda i u knjizi i u životu neće uvek biti, iz prizme drugih ljudi, najbolja stvar koja ti se desila. Niti ćeš ti biti u njihovim očima najbolji lik i tako dalje. Ja sad, zbog nekih stvari koje sam uradio u životu, odluka koje sam doneo zarad svoje slobode, znam da sam nekim ljudima najneomiljeniji lik trenutno, ali sam ja zbog tih odluka srećan. Oslobodio sam se nečega za šta mislim da je bilo pogrešno rešenje. Ima mnogo tih prekretnica u tvom životu, i odluka. Ako si otišao levo, a ceo život ćeš se pitati šta bi bilo da si otišao desno, to je ono što te uništava. I tebe i brakove, porodice, ljude. U knjizi je glavni lik uradio nešto što je potpuno oholo prema nekome. Opet, na duže staze, da ne bi bolelo zauvek, da ne bi oštetio nekoga zauvek, to je trajno dobro rešenje.
JEVGENIJ, NAJBOLJI PRIJATELJ JUNAKA ALFAME, JE POSTUPIO NENADANO SEBIČNO. I PREMA SVOM PRIJATELJU I PREMA SVOJOJ PORODICI. ZAŠTO SI POSEGNUO ZA TIM DA ON SPASI SEBE, A DA DRUGIM LJUDIMA NANESE TOLIKO BOLA. RADI NJEGOVOG SPASENJA ILI RADI SPASENJA SVIH OSTALIH?
To je to večito pitanje. Da li su ljudi u tvom okruženju srećni kada si ti srećan, i da li ti, ako si nesrećan u svojoj koži, treba da se žrtvuješ zarad sreće tvog okruženja, ili tvoje porodice. U Alfami se pojavljuje kao metafora ta činjenica da je najbolji drug glavnog lika otišao i napustio ga zarad sopstvene sreće. Tu se postavlja pitanje da li su sebični ovi koji su otišli u potragu za svojom srećom ili ljudi koji su ostali sami. Koliko mladih ljudi je otišlo, a koliko majki i očeva je ostalo, braće i sestara. Na to pitanje i ne postoji odgovor.
U poslednje vreme ima mnogo tekstova koje pišu ljudi koji su negde preko, pa se oni obraćaju nama koji smo ostali, onda zapravo ispada linija manjeg otpora što si ostao ovde. To je zapravo najveće pitanje, da li su hrabri oni što su ostali ili oni koji su otišli? A lik iz moje knjige nije otišao iz tih razloga u Lisabon, odakle ja pišem. To je zapravo inicijalna kapisla, iz toga je nastala moja knjiga, iz te projekcije, to je glavna tema. Jer sam ja počeo da pišem knjigu iz mog zamišljanja da živim neki drugi život. Ideja knjige je zapravo da mnogi ljudi na osnovu nekih odluka koje su povukli ili nisu povukli, žive određen život. Ja na početku svoje knjige maštam o tome da sam otišao i pobegao od nečega, i kako bih živeo da se to desilo. Onda samim tim maštam o tome i vagam sve vreme dok pišem, da ako mi svidi ta ideja i ta projekcija, to je zapravo onda moje rešenje. Na kraju knjige sam i ja sam prelomio u svom životu. Jer je ta projekcija postala jača od stvarnosti, i dala rešenje i odgovor. Čim ti toliko projektuješ sebe u neku drugu priču, i taj neko koga ti projektuješ se kroz dvadeset godina kaje zbog određenih odluka, to znači da si se ti zajebao. Zbog toga je otišao moj glavni lik, i posle toga i njegov glavni lik, u životu. A ne zbog sistema, politike, države, nemanja posla i tako dalje.
ČITAOCE NISI UDOSTOJIO KONAČNIM SUSRETOM DVA NAJBOLJA PRIJATELJA KOJI SE, SVAKI NA SVOJ NAČIN BORE SA SOPSTVENIM DEMONIMA, NEMAJUĆI OSLONAC OVOG DRUGOG, KOJI IM JE PREKO POTREBAN.
Nemam odgovor na to. Ja sam se sve vreme lomio oko tog susreta. Moj otac je recimo navijao za taj susret njih dvojice, ali u tome je najveća začkoljica. Da svi ljudi nemaju istu Alfamu. Koliko god da su njih dvojica kao prijatelji i ljudi bili bliski, imali su različito utočište. Drugačije sigurno mesto za sebe. Ultimativno rešenje im nije bilo isto. Čim jedna osoba fantazira o drugom životu, drugačijem životu nego druga osoba, to ne može da uspe. Lično sam to osetio na mikro planu u životu u tom vremenskom periodu dok sam pisao Alfamu. Zato sam donekle osećao da će knjiga odisati iskrenim emocijama i iskrenim prikazom stanja junaka i priče koja ih prati. Da će biti stvarna i uverljiva jer se na neki način to u stvarnom životu i desilo.
JEVGENIJEVA SUPRUGA JE U NEOČEKIVANO VELIKOJ MERI RAZUMNA I TOLERANTNA. NIJE ČESTO DA JE TA TOLERANCIJA I RAZUMEVANJE PRIRODNA REAKCIJA U TAKVOJ SITUACIJI. JER TI SI ONO ŠTO JE NJEMU FALILO. NE TI KAO OSOBA, VEĆ TI KAO NAČIN ŽIVOTA. KAO NEŠTO ŠTO JE ŽELEO ZA SEBE.
Zato što je ta njegova žena zapravo ultimativna fantazija, odnosno ono što svi želimo da pronađemo. Ta žena je zapravo pravi heroj priče. Sve takve žene koje su pustile da njihova bol ode u miru, su najveći heroji.
MUŠKI LIK U KNJIZI SE, TAKOĐE, NALAZI U SITUACIJI GDE PUŠTA OSOBU KOJU VOLI, TAKOZVANU GLUMICU, DA ODE, ZARAD NJENOG DOBRA. NJENIH AMBICIJA, NJENE LIČNOSTI I STREMLJENJA KA NEČEM VEĆEM OD SAMIH MUŠKO-ŽENSKIH ODNOSA I SIGURNOG GNEZDA.
To je ta treća tema u knjizi, ljubav. Dakle, koliko ljubav otvara ljude i daje, a u isto vreme ih i koči. Što se dešava i dešavaće se svima nama. Samim tim što ti ležiš sedam dana sa nekim u krevetu i ništa ne radite osim što gledate filmove, imate seks i jedete, samim tim nisi negde drugde. Negde gde bi mogao da budeš nekom drugom genije, ili da napreduješ, da imaš najbolje razgovore na svetu sa nekim zato što su oni totalni stranci za tebe i ti za njih. Svi mi imamo neke potencijale i ciljeve koje želimo da ispunimo. I naša sreća se umanjuje ako ti potencijali ne mogu da se iskoriste. A svi mi, posebno danas u 21. veku, smo toliko egocentrični, da mislimo da je sve moguće. Danas je dozvoljeno svima nama da mislimo da sve možemo. Što nije netačno, ali kada ulaziš sa nekim u neku priču ljubavi i bliskosti, ta priča te nekako zatvara u taj neki mikrosvet. A opet, na kraju će taj mikrosvet verovatno biti ono što će te spasiti. Što je primenljivo i na sam život. Taj neki mehur koji stvoriš gde je sve po tvojoj meri, to je ono što te održi, to je ono što te spasi. U Beogradu, ili bilo kom gradu. U Srbiji ili bilo kojoj drugoj državi. Ja sam na primer, najviše para u životu ostavio na taksi. Samo da ne bih viđao ljude koji mi ne prijaju, ili se susretao sa negativnošću svakodnevnice. Ideš onde gde ti je lepo, odlaziš onima sa kojima ti je lepo. I ne gledaš između. Tako se, donekle, stvara taj mehur u životu. Zato je taksi skup. Ne zato što si ti u kolima, nego zato što nisi među ljudima. Jer kad se voziš taksijem krećeš se od ljudi koji ti prijaju, do drugih ljudi koji ti prijaju. Jednostavno rečeno.
POSTOJI PREPLITANJE LISANDRE I GLUMICE, DVE GLAVNE LJUBAVNE EPIZODE U ŽIVOTU JUNAKA I OBE SU IZRAZITO ZNAČAJNE U NJEGOVIM USPONIMA I PADOVIMA, ŽIVOTU UOPŠTENO. DA LI JE PRIVATNO STANJE UTICALO NA TVOJ KONAČAN IZBOR U KNJIZI, ZA KOJI SI SMATRAO DA JE PRAVI?
Glumica je zapravo osoba koja zaista postoji i početak te priče sa Glumicom stvarno postoji, iz privatnog života. S tim što to sa Glumicom nikad nije opstalo kao realnost, nikad nismo zaista bili zajedno, jer smo još na početku shvatili da možemo da prosperiramo kao osobe samo odvojeno. Glumica i glavni lik kad je bio mlad su dve osobe koje se sreću na početku tog puta. Sreću se kao slobodni ljudi koji mogu sve, dok se Lisandra i glavni lik sreću kao ljudi koji nose tragove tuđih sloboda na sebi. Sreću se sa ožiljcima na dušama, kao proizvodi svih stvari koje su im se desile. Oni su sada prividno slobodni, ali oštećeni. Zatočenici svega što im se do tada desilo. U knjizi, moj lik pušta Glumicu na kraju. Knjigu sam počeo sa mišlju da će on napustiti nju, a na kraju se ispostavilo da ona napušta njega, a da je on mirno pušta da ode…Svakako sam želeo da ostavim tu fantaziju da ljudi prećutno puštaju ljude da odlaze, i razumeju ih…Meni se to desilo, tako da mislim da je to moguće.
ZAVRŠIO SI KNJIGU ISTO KAKO SI JE I POČEO. DA LI SI ŽELEO DA TIM TRIKOM ZAOKRUŽIŠ CELINU PRIČE?
Znao sam od početka da ću to da uradim. Možda tu moj horoskop dolazi do izražaja, ali najviše zbog toga što volim tu strukturu kruga, najsavršenije figure koja postoji. Postoji još jedna stvar, a to je da ta rečenica na početku potpuno pogrešno upućuje na glavnog junaka. Što, na kraju se ispostavlja, nije njegova misao, nije vezana za njega. A opet, tokom čitave knjige se pitaš da li je to isti lik. Na kraju shvatiš da nije ni bitno, jer je poenta ista. I primenljiva je na sve.
„Čovek je ono što od njega ostane posle svih: neuzvraćenih zagrljaja, nekupljenih ljubimaca, nestignutih autobusa, loše zadatih tema, nedoljubljenih čela, nepreporučenih predstava, nepriznavanja puteva kojima ređe se ide, nedobijenih viza, neudobnih kreveta, obuzdanih šmrcaja, prećutanih nežnosti, neudobnih tišina, nagomilanih sitnica koje mutiraju u sumnju, odlaznih topova, nepodignutih slušalica, nepitanja za zdravlje, neupućenih izvinjenja, kasnih potvrda, namerno ponovljenih grešaka, zabranjenih tetovaža, pirsinga i veza, tuđih nezainteresovanosti, sporova sa sudbinom, neponuđenih šetnji, prokletstva upoređivanja, izgubljenih kišobrana, dokazivanja unosom alkohola, tapšanja po ramenu, tuševa sa slabim pritiskom, prerano najavljenih smakova sveta, guranja pod otirač, sabiranja života kroz prozor taksija, četvorki plus koje nisu bile pet minus, u poslednjem trenutku otkazanih-nezvanično prvih sastanaka, odbijanja na vratima klubova, zakasnelih menstruacija, ljudi što neće prvi da se jave, snova koji nisu sigurna stvar… „
„Ne odustajte tako lako. Ne povlačite se pred sobom. Život nije sveden na račune, na prolazne osobe, na osam sati rada. Nije. Možete da budete najbolji ekonomista, najbolji pravnik, najbolji inženjer, najbolji doktor, veterinar, najbolji psiholog. Najbolji prijatelj, najbolji partner, najbolji sin, najbolja ćerka, najbolji brat, najbolja podrška. Možete apsolutno sve. Nemojte da odustajete bez obzira gde ste se rodili, bez obzira kako trenutno živite. Nemojte da odustajete bez obzira na to što vam svi govore suprotno. Slušajte sebe i počnite gde god da ste. Sa onim što imate. Budite uplašeni, ali počnite. Pustite nek prevlada vaša volja i ljubav prema nečemu nad strahom i situacijom u kojoj se nalazite. Mnogo je lakše reći nego uraditi, ali ništa u životu vredno življenja nije došlo olako nikome. Istog trenutka kada pronađete svrhu vašeg života, vašeg postojanja, ono što želite da vaš život bude, počnite da radite na tome. I nemojte da stajete. Ni zbog roditelja, ni zbog države, ni zbog sistema, ni zbog sredine, ni zbog manjka novca, ni zbog računa, ni zbog depresije, ni zbog odobravanja ili neodobravanja ostalih, ni zbog neuspelih pokušaja, suza, neuzvraćenih emocija, nezapaženog truda. Budite jači i bolji od svega toga.”
