Da li je Benksi samo lukavi „pacov”?

… jer njegovi radovi su poput tvita, sa rokom trajanja čizburgera. Ako je tako, zašto mu se klanjamo? Kako to da je brzopletost zamenila trud kakav poznajmo u istoriji umetnosti. Ne, Benksi nije Rafaelo 21. veka, ali je na putu da postane ukoliko nastavimo da ga veličamo.

Postoji jedno umetničko delo koje se po prepoznatljivosti može uporediti sa Mona Lizom. U pitanju je Benksijeva Devojčica sa balonom, stensil sa londonskog mosta Vaterlo iz 2004. godine. Uticaj ove slike, kasnije i njene reprodukcije u akril tehnici, na papiru i u bezbroj suvenirskih predmeta, nije zanemarljiv, pa se još od tada pitamo – zašto je Benksi toliko važan? – kada kritikuje kapitalizam i senzacionalizam, a upravo je on taj koji je doveo kapitalizam u uličnu umetnost, a u istrajnosti skrivanja identiteta postao je (i ostao) senzacionalan.

Pomislićete da nije tako i da su njegovi radovi društveno odgovorni. Donekle ste u pravu. Kada je izveo rad na aveniji Coney Island pokazao je da razume čovekove probleme, ali nije dao predlog kako da izađemo iz vrtloga licemerja kapitalizma. Prikazao je direktora sa kravatom i akt tašnom u koraku kako noseći kapitalistički bič „rasteruje” običan svet (simbolički predstavljenom crvenom linijom rasta) koja je produžetak njegove desne ruke (jer neprestano nešto izračunavamo). Poruka je jasna. Znamo kako se dolazi do kapitala, mada to smo već i znali. Od Benksija više ništa nismo dobili. Vidimo da se ljudi plaše autoriteta, da su prihvatili da budu poslušna radna snaga jer se na tom grafitu niko ne suprotstavlja direktoru, velikom investitoru sumnjivog poslovnog kompleksa, jer na glavi ima zaštitnu građevinsku kacigu.

Benksijeva opsednutost pacovima nije slučajna. I veoma je fake. Ideja o stensilima pacova potekla je od čuvenog francuskog uličnog umetnika. „Najezdu” pacova je izazvao Blek le ra početkom osamdesetih u Parizu. Hteo je da kaže da su to jedine slobodne životinje, da im ne može ništa nijedna deratizacija, da imaju svoj podzemni svet u kojem je čovek nepoželjan, da su simbol preživljavanja i izdržljivosti poput street art umetnika koji su tada i dalje bili u podzemlju. Benksi je kasnije preuzeo taj koncept, a njegov koncept anonimnosti postaje smešan. Poprima odlike farse, iako je prvobitna namera bila da se na taj način umetnik odvoji od umetničkog dela, što je prevaziđeno.

Šta bi se dogodilo da je to uradio Vorhol koji je svoju ličnost umešno kombinovao i gradio paralelno sa konceptom i tako postao istorijska ličnost? Uticaj na društvo pojačava se likom i govorom umetnika, a ne bežanjem u anonimnost.

Benksi je talentovan i ima izvanredan osećaj za samopromociju. Video je uništene kuće od izraelskog bombardovanja i otišao u Gazu da ostatke ruševina iskoristi za sebe, predstavljajući se kao buntovnik, a nikada se nije potrudio da sazna koliko je odnos između Palestine i Izraela složen i gotovo nerešiv. Da jeste, shvatio bi da je suvišan kao branilac bilo koje strane. Zato njegovom radu nedostaje složenost, širina i prostor za više interpretacija. Iako povlači pametne linije, one nisu ništa više od linija.

Kada su Englezi sproveli anketu i postavili pitanje građanima da li je Benksi nacionalni heroj i kako se shvata njegov rad, većina je odgovorila da su grafiti promišljeni, moćni i drski, ali laki za razumevanje. Čak i sada kada je na vrhuncu slave, to što radi ne dodiruje sinapse u mozgu. Niko s druge strane žice nije rekao da je njegova umetnost glupa, kako je sugerisao likovni kritičar Džonatan Džons, veoma cenjeni likovni kritičar, nekadašnji član žirija za najprestižniju nagradu savremene umetnosti na svetu Tarner. Kritike na njegov račun se nižu i sada, pa ga neretko upoređuju sa komičarem Benom Eltonom koji „samo ispunjava prazan prostor”. Jedan na televiziji, drugi na zidovima, po ulicama od Bristola u kome je rođen, sve do San Franciska.

Njegovi stavovi su fabrikovani čime nam umetnik ne ostavlja mogućnost pogrešnog tumačenja, što dovodi do toga da neko ko ima dobru intuiciju može lako da predvidi njegove stavove. Da li sve ovo znači da umetnost ne mora da bude nerazumljiva i da su kritičke interpretacije zamarajuće?

Na aukciji koja je pre nekoliko dana održana u Sotebiju, Benksijev rad Pokaži mi Monea (2005) prodat je za 9,5 miliona dolara! U već dobro poznatom pejzažu idiličnog Japanskog vrta (1899) Kloda Monea u Živerniju, Benksi je prevrtljivo dodao kolica iz supermarketa i jedan saobraćajni čunj.

Od kada je uramljeni papir Devojčice sa balonom bio isečen spravom sakrivenom u ramu, daljinskim upravljačem na aukciji u Sotebiju pre dve godine, Benksijeva dela su postala abnormalno popularna i daleko skuplja. Ali nisu samo njegova dela dobila na materijalnoj vrednosti, poskupela je i cena kvadrata u zgradama na kojima su nastali njegovi murali, čime su se bogato okoristili vlasnici nekretnina na sada poželjnim adresama. Ironija, zar ne?

Da li je Benksi bio među prvim uličnim umetnicima koji su se zabrinuli za životnu sredinu? Da li ume vešto da nas prevari i iskoristi vreme konzumerizma kao Džef Kuns? Da li može da nam proda londonsku maglu u tegli? Da li su njegovi radovi namerno tako jednostavni, da bi nas što brže emotivno dotakli? Da li je nacionalni heroj ili samo jedan lukavi „pacov” sa svojih grafita? Da li su njegovi grafiti poput tvita? Brzi, sa rokom trajanja čizburgera? Ako jesu, zašto mu se klanjamo?

Share