„Metamorfoza ptica“ je portugalski hibridni dokumentarni film koji je režirala Catarina Vasconcelos, čija je premijera bila februara ove godine na Berlinalu. Ovo ostvarenje je tom prilikom dobilo nagradu kritike FIPRESCI za najbolji film u selekciji „Susreti“, a takođe je nagrađeno i na Međunarodnom filmskom festivalu u Viljnusu u Litvaniji, gde je proglašeno za najbolji film. Autorka je svoje delo zasnovala na istraživanju porodičnih priča, počev od svoje babe i dede koji su mesecima bili udaljeni, jer je deda bio mornar. Baka je umrla 1984, dve godine pre nešto je Vasconcelos rođena, da bi potom i njena majka umrla 2003. godine. Sva ova iskustva utkana su autorkino ostvarenje najavljeno za projekciju u međunarodnom takmičarskom programu festivala Beldocs koje će se održati 9. septembra od 22 sata na Letnjoj sceni na Kalemegdanu (iza Galerije Prirodnjačkog muzeja). Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljkom.
Kako ste došli do ideje za ovaj film?
Dok sam živela u Londonu 2014. pozvao je otac preko Skajpa – bio je to jedan od uobičajenih, trivijalnih poziva. Kad samo završavali razgovor rekao mi je usput: „Tvoj deda hoće da spali svu prepisku koju je imao sa mojom majkom”. To je me zateklo, jer svoju baku nikad nisam upoznala i nekako sam verovala da bih kroz ta pisma mogla da steknem utisak kakva je bila. Otac je saslušao šta sam imala da kažem, ali je na kraju rekao: „da, ali iako je ovo je prepiska između dvoje ljudi koji su tvoji baba i deda, ipak je to njihova intima”. Ni ne znajući, otac mi je dao najveću motivaciju da napravim film „The metamorphosis of Birds”, jer sam bila sigurna da mrtvi ne treba da umru dvaput. Stvarno sam htela da znam više o toj ženi, mojoj baki, koja je volela da je zovu Triz.
Šta se krije iza naslova filma?
Dok sam istraživala i pripremala film, moja porodica je bila puna podrške. Tokom čitavog procesa dali su mi dosta informacija i detalja o mojoj babi, dedi, i njihovim životima dok su odrastali od pedesetih do sedamdesetih u Portugalu. Jedna od stvari koja me je fascinirala, i koju sam mogla da primetim bez posebnog skretanja pažnje, bila je ljubav moje babe prema prirodi. Ona se ogledala u njenom odnosu prema deci i naročito prema nadimku koji je dala mom ujaku Žoau, Mali Papagaj. Veoma me je dirnula činjenica da je moja baka Beatriz posmatrala decu kao ptice. Verujem da ih je pripremala da polete. Zbog toga film ima dosta refenci na svet prirode. Naročito me je zaintrigiralo to što u stara vremena muškarci i žene nisu umeli da objasne fenomen seobe ptica. Nisu shvatali gde idu ptice tokom zime, i zašto se neke ptice nisu susretale sa drugima kada dođe proleće. Mislili su da to mora da su iste ptice: da samo imaju različito perje i karakteristike, da su prošle kroz metamorfozu.
Povratak u Portugal vam je bio inspiracija da saznate nešto više o vašoj baki za koju ste mislili da je bila fotografkinja. Koliko vam je novostečeno znanje o njoj pomoglo da bolje razumete vaše porodično stablo?
Bio je to i način da saznam nešto ne samo o porodičnoj, već i o vlastitoj istoriji. Porodice su zbirke emocija, priča i nasleđa. Zapanjila me je činjenica da sam počela da vidim svoju baku u sitnim detaljima koji krase moju porodicu; recimo, u načinu na koji moj otac ponekad nosi svoju jaknu na ramenu, u načinu na koji govore, doživljavaju život, svi ti detalji su mi pomogli da razumem kako Beatriz živi među njima. Istovremeno sam kroz istraživanje bakinog života otkrivala i istoriju svoje zemlje. Shvatila sam kako je biti žena u zemlji koja je živela pod diktaturom 48 godina. Priča o ovoj porodici je istovremeno i priča o Portugalu tokom jednog specifičnog vremena. Veoma me je zanimalo kako je to odrastati u diktaturi, u zemlji bez slobode, toliko drugačijoj od one u kojoj sam ja rođena.
Govorite o„porodičnim misterijama”. Mislite li da su neispričane priče univerzalne za bilo koju porodicu, da su to one koje zbližavaju ljude kroz različite odnose?
Za mene je to i dalje misterija! Porodice. Ne znam da li imaju zajedničke misterije, ali verujem da sve one imaju neke priče koje su neispričane. Nekima je suđeno da ostanu u tišini zauvek. Možda i baš zbog ovoga mnoštvo filmova ima porodice u centru zapleta. Način na koji porodice funkcionišu je povremeno toliko nedokučiv, da se osećate kao da rešavate neku veliku misteriju, iako u dubini duše znate da je nikada nećete rešiti. Ali u samom procesu rada, toliko je momenata, intervjua, pitanja, uz pomoć kojih postanete svesniji sopstvene ranjivosti. Osećala sam da je ova moja ranjivost podstakla istu i u mojoj porodici, zajedno sa empatijom. Tokom skoro šestogodišnjeg rada na filmu, zajedno sa porodicom sam prošla kroz čitav spektar emocija. Ali na kraju, kada sam im pustila film, mislim da smo postali bliži jedni drugima.
Gubitak vaše majke i bake zbližio vas je sa ocem. Da li vas je više zbližio gubitak ili možda ljubav?
Ljubav. Ona je snažnija od gubitka. Snažnija je od svega.
Koliko i na koji način vas je upoznavanje sa bakom inspirisalo da upoznate bolje i samu sebe?
Ne znam koliko je to bila baka sama po sebi. Ali njena istorija, tragična i iznenadna smrt i način na koji je to evociralo majčinu smrt i moju žalost, bilo je nešto čega nisam bila sasvim svesna na samom početku filma. Mislim da je, deo po deo, film počeo samostalno da se razvija, razvija sopstvena pitanja i brige. Kroz istraživanje i proces snimanja neizbežno sam počela bolje da upoznajem i sebe. Pretpostavljam da je to nešto što se uvek dešava u kreativnim procesima, gde morate da kopate duboko kako biste pronašli nešto sitno za čime ste žudili dugo.
Kako publika reaguje na film, šta joj je najinteresantnije?
Prelepo je gledati reakcije ljudi. Budući da je film krenuo iz tako ličnog univerzuma bila sam naročito radoznala da vidim kako će ljudi reagovati. Prilično me je iznenadilo i obradovalo što je film kod mnogih ljudi evocirao njihove lične priče. Shvatila sam da nema granica kada se radi o tugovanju, smrti, gubitku i ljubavi. Nema ograničenja za ovakvu vrstu emocija. One govore glasnije od bilo kog drugog jezika.
Kako se situacija sa pandemijom odražava na vašu kreativnost i rad?
Mislim da ćemo odgovor na to pitanje moći da damo za par godina. Trenutno je još uvek u toku i mislim da se svi borimo sa ovom neobičnom situacijom. Mislim da je prvi mesec svima prošao OK jer smo mislili da neće trajati duže. Sada je situacija skroz drugačija – možda će virus biti sa nama mnogo duže nego što smo mislili. Tako da sve to preoblikuje način na koji smo živeli do sad. Mrzim to što ne mogu da grlim, ljubim i dodirujem ljude!
Na kojim novim projektima ste angažovani?
Pišem novi film. Iako je tek na početku, mislim da ću uvek biti okupirana i fascinirana načinom na koji smrt utiče na nas, koji ostajemo ovde i moramo da ponovo izgradimo naš svet koji je uključivao preminulog. I sledeći film će se definitivno baviti ovom temom.
