Koreni ruske kinematografije sežu još do Ruske Imperije, a najveći procvat je definitivno doživela u sovjetskom periodu. Mnoge pomen na ruski film asocira pre svega na Ejzenštejna i Tarkovskog, i to s punim pravom. Sergej Ejzenštejn je pionir montaže, koji je čvrsto verovao da je ista srž filma kao i da se pomoću nje može upravljati emocijama publike i da se mogu stvarati filmske metafore. U tu svrhu razvio je tzv. 5 metoda montaže. Njegov nemi crno-beli film “Bojni brod Potemkin” iz 1925. predstavlja prekretnicu u celokupnoj tadašnjoj kinematografiji, a ’58. proglašen je za najbolji film svih vremena na briselskom svetskom sajmu, poznatijem i kao Expo 58.
Drugi vizionar koji i dalje mnogima predstavlja sam vrh ruske sedme umetnosti je Andrej Tarkovski. Podrobnije o njegovom stvaralaštvu u nekom od narednih brojeva, jer se ne može sve ispričati u svega par rečenica.
Veliki deo opusa zauzimaju, pogađate, filmovi ratne tematike. „Staljingrad“ Bondarčuka se nalazi na prvom mestu najskupljih filmova ikada snimljenih u Rusiji. „Admiral“ Kravčuka ga neumorno prati na toj listi, a ja sa velikim nestrpljenjem očekujem njegovog „Vikinga“ koji izlazi u decembru ove godine. Ako ste ljubitelj novije ruske kinematografije onda ste verovatno upoznati sa „Bitkom za Sevastopolj“ Makrickog, rađenoj po životnoj priči Ljudmile Pavličenko, najuspešnije snajperistkinje iz Drugog svetskog rata, koji je digao mnogo prašine otkako je izašao. Istorija, muzika i književnost se izgleda neumorno prepliću sa ruskim filmom. Istorija i književnost su mu dali dobro potkovanu osnovu, muzika je bila tu da nadogradi i dovrši započetu priču. Mnoge životne priče ruskih književnika su ekranizovane, poput Jesenjina, Puškina i Dostojevskog. Još je veći broj književnih dela koja su direktno ili indirektno inspirisala režisere. No, da se vratimo na muziku, onu nit koja pokretnoj slici daje novu dimenziju. Nautilus Pompilius, Kino, Bi-2, Zemfira, Splin su velika imena ruske rok scene 80-ih godina koji su se družili i sarađivali sa režiserima i glumcima, a neretko se i sami pojavljivali u filmovima. Dovoljno je reći da u Moskvi postoji tzv. Zid Coja, ispisan stihovima i posvećen vođi grupe Kino, Viktoru Coju, posle čije smrti se izgradio čitav kult tragično poginulog heroja. Dve njegove pesme su posle dvadesetak godina prepevane i opet iskorišćene za filmove, ovog puta za Staljingrad i Bitku za Sevastopolj.
Vjačeslav Butusov, frontmen grupe Nautilus Pompilius, napisao je gotovo celokupan saundtrek za film Balabanova „Brat“ iz ‘97. godine. Film otvara priča glavnog lika Danile, koji je negde na ulici čuo omiljenu pesmu ali ne zna izvođača (da, da, 90-ih godina smo zapravo morali da se pomučimo da saznamo ime benda ili pesme, umesto da samo izguglamo kao danas). Počinje da se raspituje čija je, saznaje za grupu Nautilus Pompilius i tako kreće njegova potraga po muzičkim radnjama sa njihovim najnovijim albumom. U jednom kadru slučajno uspeva čak i da prekine snimanje njihovog spota. Verujem da je moj prvi susret sa ruskim filmom bio upravo “Brat”, kada sam imala tek nešto više od 10 godina. Socijalistički realizam kojim se bavi, već dobro poznat zbog prilika u kojima smo tada živeli, muzika i reči koje svojevremeno nisam razumela a delovale su tako poznato. Ne bih želela da pomislite da je ovaj film samo o muzici. On je očigledna kritika režima, a sa druge strane prepun suptilnih nagoveštaja i metafora, upravo ono za šta se Ejzenštejn svojevremeno zalagao. Nijedan kadar nije slučajan, nijedno ime junaka nije slučajno. Tako je sa svim velikim ruskim filmovima, ali i književnim delima.
Njima nije potreban zaključak. Samo ću reći: Tarkovski, Sokurov, Zvjaginjcev, Balabanov, Ana Melikjan, Bodrov, Bondarčuk, Ejzenštejn, Kravčuk, Mihalkov… a vi se bacite na istraživanje nepreglednog carstva više no kvalitetne sedme umetnosti, koliko već danas.
