Bratislav Milenković ilustrator

Bratislav Milenković svojim talentom i radom dokazuje da su granice samo u našim glavama. Ovaj mladi ilustrator i tipograf nas je oduševio ilustracijama koje donose nešto novo i originalno u domaću dizajn scenu. O njegovom umeću svedoči duga lista klijenata sa kojima je sarđivao poput The New York Times-a, The New Republic magazina, Financial Times-a, Computer Arts magazina, Cap&Design magazina, Wired magazina, Mikser festivala, Moritz Eis-a, Muzeja savremene umetnosti u Beogradu… Sa Bratislavom smo pričali o inspiraciji, njegovim izložbama i budućnosti dizajna

Studirao si primenjene i dramske umetnosti, kada si shvatio da je ilustracija ono čime želiš da se baviš u životu?
Školovanje sam započeo kao student grafičkog dizajna, tokom prve dve godine mi se sam grafički dizajn učinio nešto suvoparnijim od onoga što sam ja želeo tako da sam doneo odluku da se prebacim na smer ilustracije. Nisam znao da li će mi ilustracija kao disciplina pružiti ono što sam želeo ali se ubrzo ispostavilo da kroz nju mogu da iskusim najbolje od oba sveta – umetnosti i dizajna.

Kako praviš balans između stvari koje radiš za posao i onih koje crtaš za svoju dušu? Da li imaš neku dobitnu formulu za dobru organizaciju i svakodnevnu inspiraciju?
Trenutno ne pronalazim previše vremena za rad na spostvenim ilustracijama, iz tog razloga naručenim ilustracijama pristupam identično kao kada radim za sebe, ili kako kažeš, za svoju dušu. Čini mi se da jedino tako mogu da održim integritet kao ilustrator ali i da uživam u procesu od početka do kraja. Kada je reč o organizaciji, formula je jednostavna, dobro isplaniran dan i trud da se to-do lista poštuje koliko god je moguće.

Kad smo kod inspiracije, šta je u tvom slučaju ono što je pokreće?
Ilustratori imaju prilično veliki prostor i priliku da stvarnost prikažu kroz sopstvenu prizmu – imajući to u vidu prilično je jednostavno pronaći inspiraciju svuda oko sebe i propustiti je kroz sopstvenu imaginaciju i rukopis.

Kako bi opisao stil svojih ilustracija?
Nisam siguran da mogu da ih opišem kroz stil ali volim za njih da kažem da su razigrana kombinacija boje i forme.

Tvoje ilustracije su slojevite, a mnoštvo detalja pruža priliku za različita tumačenja. Koliko vremena protekne od početne ideje do finalne realizacije?
Trajanje procesa je često uslovljeno samim rokovima – nekada se od ilustratora očekuje da ilustraciju uradi za jedan dan, nekada su to nedelje. Inicijalna ideja najčešće dolazi brzo, a sam rad na vizualu zavisi od roka.

Imao si prilike da radiš u agenciji Popular Bruketa & Žinić, jedan si od osnivača studia Lorem Ipsum, a danas radiš kao frilenser. Šta je presudilo da se odlučiš da dalje nastaviš samostalno?
Različiti razlozi su uticali na moju odluku ali je iza svake bila potreba za promenom i drugačijom vrstom izazova. Kroz Popular, kao i kroz Lorem Ipsum sam zajedno sa prijateljima koračao ka ciljevima koje smo u tom trenutku delili. Kada sam procenio da želim da nastavim dalje samostalno, krenuo sam svojim putem, bogatiji za iskustvo, znanje i podršku ljudi sa kojima sam do tada radio.

Kako izgleda tvoj idealan radni prostor, da li podjednaku pažnju pridaješ dizajnu pri uređenju svog prostora?
Trudim se da sopstveni radni prostor, koliko god je moguće, pretvorim u inspirativno, udobno okruženje u kome ću provoditi sate i sate. Moj radni prostor je jednostavan, sa neophodnim alatom za rad uz dosta knjiga, printova i materijala drugih ilustratora i dizajnera.

Kako si se osećao kada su tvoje ilustracije osvanule na stranicama prestižnih magazina poput New York Times-a ili Financial Times-a, da li je to bio onaj „aha momenat“ kada si sebi potvrdio da to što radiš radiš dobro?
Prvi i pravi “aha momenat” sam imao nešto pre, kada sam imao prvu narudžbinu od klijenta iz UK, magazina Computer Arts. Tada sam prvi put pomislio da za moj rad možda i postoji prostor van granica Srbije. Kasniji rad sa klijentima mi je lično potvrdio da umem da se izborim sa zadatkom i izazovima koje veliki klijenti nose ali da li to radim dobro, moram da ostavim publici na procenu. Ja ću, verovatno, uvek imati dilemu da li je to što radim dobro i koliko. Što je iz moje perspektive i dobra stvar jer sve dok je ta dilema prisutna, nastaviću da se unapređujem u potrazi za sopstvenim priznanjem da je to što radim dobro.

Koji je najlepši deo posla jednog ilustratora?
Kao što sam pomenuo, prilika da priču ispriča vizuelno, na svoj način, je jedna od najboljih stvari koju ovaj posao uključuje. Takođe, tu je i konstantno prisustvo uzbudljivog vizuelnog sadržaja ali se nikako ne može zaobići raznovrsnost informacija i novih saznanja koje stižu kroz tekstove i materijal koji treba ilustrovati.

Da li misliš da te to što živiš u Srbiji ograničava u izvesnom smislu ili misliš da za posao ilustratora nije važno geografsko odredište jer kreativnost i ilustracije govore univerzalnim jezikom?
Živeti u Srbiji nije nužno ograničenje ali nažalost kulturna scena, kao ni tržište u Srbiji nisu dovoljno široki za bilo koga ko želi ozbiljno da se bavi ovim poslom. Sa druge strane, internet apsolutno pomaže ali na kraju ipak nije isto kao kada nekoga možeš lično da upoznas, odeš na piće ili dogovoriš sastanak.

Šta misliš o dizajn sceni u Srbiji ali i regionu i koga bi od mladih dizajnera izdvojio i pohvalio?
Mislim da Srbija i region imaju ogroman potencijal kada su u pitanju ljudi koji se bave dizajnom, ali nažalost ne postoji adekvatan prostor u kome bi taj kvalitet došao do izražaja. Kompromisi koji ovde moraju da se prave su ogromni i najčešće stranputica za svakoga ko svoj put vidi u grafičkom dizajnu. Mislim da će biti zanimljivo gledati u kom pravcu će Andi Zolotić nastaviti da se razvija.

Da možeš da otputuješ u budućnost šta bi iz modernog društva (neračunajući porodicu i prijatelje) poneo u budućnost, a šta bi definitivno ostavio u prošlosti?
Poneo bih puno toga, bitnije bi mi bilo da ostavim negativno raspoloženje ljudi (pa i sebe) daleko u prošlosti. To zaista ničemu ne koristi.

Na izložbi „Savremene slike“ prikazao si svoje viđenje fotografija koje svakodnevno kruže internetom i svu banalnost naše odluke da svoju pažnju pridajemo nasumičnim predmetima ili stvarima. Da li je onda Andy Worhol bio u pravu da svako može imati 15 minuta slave i da li misliš da je to razlog što umesto konzerve supe svakodnevno fotografišemo ono što smo tog dana ručali ili kupili. Kakve su bile reakcije publike?
Nisam siguran da li je reč o slavi ili ne ali što više vreme prolazi, više mi se čini da smo sve skloniji tome da lične momente jeftino menjamo za lajkove. A što se izložbe tiče, nemam uvid u reakciju publike. Nadam se da je posetiocima bilo zabavno.

Izložbom „Slova“ uradio si zanimljiv spoj ilustracije i tipografije, čini mi se da je izložba bila vrlo zanimljiva kako poznavaocima dizajna, tipografije i ilustracije tako i laicima. Da li je odluka da ilustruješ ćirilicu imala patriotski motiv ili si želeo da ostaku planete koji ne koristi ovo pismo pokažeš nešto drugačije?
“Slova” nemaju patriotski motiv, u vreme kada su radovi nastajali, ćirilica se činila kao osveženje u moru ilustrativne latinične tipografije dok je moj motiv bio da istražim granicu između ilustracije i tipografije i zaokružim proces sa 30 ilustrativnih slovnih karaktera.

Poslednjih godina se u Srbiji, Beogradu naročito, sve više značaja pridaje dizajnu, dizajnerima i vizuelnom identitetu. Ponovno buđenje Savamale, Mikser festival i BDW su sigurno bili okidač za ovako nešto. Da li misliš da dizajneri danas imaju dovoljno prilika da se predstave široj publici?
Mislim da dizajnerima treba više prostora u smislu realnih projekata pošto mislim da se dizajn najbolje predstavlja i ocenjuje kada je u upotrebi. Kroz rad na realnim projektima se stiče značajno iskustvo i bolje upoznaje okruženje oko sebe. Nisam siguran da ima dovoljno prilika tog tipa, nažalost.

Kako ti vidiš budućnost dizajna i kako izgleda budućnost dizajna u Srbiji?
Želim da verujem da će dizajn u budućnosti biti sposoban da ispravi brojne greške koje su ljudi do sada napravili, na kraju krajeva, zbog toga je i tu – da unapredi funkcionisanje stvari, ne samo da ih ulepša. Kada je reč o budućnosti dizajna u Srbiji, mislim da, bez obzira na trenutno stanje, stvari idu napred korak po korak. Deluje kao da će biti potrebno još dosta vremena pre nego što će moći da se kaže da ovde dizajn ima dobar položaj, ali verujem da uz dosta truda i ta planina može da se pomeri.